Srpski književni glasnik

Р"

Мр"

Позоришни ПРЕГЛЕД. 1483

тивна уметност. Она није ни самостална уметност. Она је зависна. Зависна је од дела које приказује. Али, и као таква, она је стваралачка: од једнога дела које је у једноме „градиву“ ствара то исто дело у другоме „градиву“: дело из текста, дело на сцени. То су основне Стриндбергове мисли о глуми. Прелазећи са њих, на основне особине једнога глумца, он прелази на ова два њихова квалитета: машту и пажњу; машту која личност и ситуацију треба тако живо да схвати да јој да облик; пажњу на улогу. моћ да све своје мисли усредсреди на њу. „Кад је глумац себи живо представио личност и сцену коју треба да да, онда најглавнија ствар коју треба да уради то је да учи улогу“; а то се почиње са „говореним речима“. По Стриндбергу, то је најглавнија ствар сценске уметности. Кад је „Топја!“ тачан, онда је лако доћи до еквивалентне и тачне мимике, става и држања. Нема ли тога, све је друго неуспело; онда се на мртвоме телу „види само глава која говори“.

Прво место, дакле, заузима изговорена реч; треба, то нарочито наглашава Стриндберг, добро говорити. Први је услов зато: полако говорити. Ко полако говори, тај добро говори. Ко добро говори биће радо слушан, па ма, иначе, био и осредњи глумац. Да би један глумац могао „добро да говори“, треба да пронађе цео свој регистар, и да га култивира за све страсти у свима ситуацијама. Да би, у том погледу, један глумац имао успеха, треба да има фину машту и солидну памет; иначе, цео тај савет може да постане, и покрај најбоље воље, једно просто „говорно вежбање“. — Да би глумац могао да изучи улогу, и да добро говори, треба, прво да зна целу партитуру. Тек пошто проучи целу драму, може један глумац солидно да ради своју улогу. Он не сме никако да заборави да је он, логички, говорно и музички, део целине, и да се део може да проучава тек пошто се целина проучи. Кад се тако широко схвати његов део, онда је лако схватити да, на сцени, глумац никада није неупослен: ни када ћути, ни када другога слуша да говори, ни када се шета по сцени у ситуацији која само то тражи. „Ко не говори“, каже Стриндберг, „већ слуша другога да говори, треба истински да га слуша“. Иначе, нема онога што је битно у сценској уметности: нема илузије. Онај који слуша, „не треба да испадне из улоге“; на његовоме лицу треба да одблесне све оно што други го-