Srpski književni glasnik

144 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

вори. Они глумци који, за то време, смишљају шта има да кажу или, као наши глумци, управљају поглед ка шаптачу да виде да ли је скоро на њих ред, кваре илузију, и целој сцени, у даноме моменту, дају врло неозбиљан изглед.

Само, за све то, треба имати мере. Ако се ма које од.

ових средстава за стварање илузије доведе до краја, у најблажијем случају, доведени смо до манира који никада не даје уметничко уживање; у још даљим случајима, до комичнога и апсурднога, врло је мало. Треба се, дакле, чувати манира. Једно средство за изражавање, у једноме случају врло успело, употребљено у другоме, може бити ружно, смешно или неприкладно. Отуда, када се из једне улоге прелази у другу, треба се чувати свих оних средстава која су за ону улогу била ефектна; другим речима: треба умети одабрати само она која су прикладна за нову улогу.

На сцени, као што смо казали, нема „ситница“. Да би целина била збиљска целина, морају на своме месту бити и лакеј који пријављује госте, и слушкиња која послужује, и онај у хору који има само да каже једну реч или један узвик. Јер, свака од тих „ситница“ на целину утиче као „крупница“. Она за собом повлачи још једну, две или три које су с њом у вези. Све то утиче на општи тон ; све то ремети „У ттипо“. Онај који први уђе на сцену, или онај који улази на сцену која већ има своју душу, морају: први да је ствара, други да, у већ створену, уђе као њен део. „Ко треба да дође на сцену, мора да стоји иза кулиса и да се уживи у тон оних који играју; а не, као што се често дешава, да улети на сцену и унесе стран „штимунг““, каже Стриндберг.

Развијајући даље своје основне мисли, Стриндберг говори о великоме глумцу као о уметнику који треба да „завлада улогом“. „Глумац је илузионист, он треба да да илузију да треба да је нешто друго него што је. Ако он има јаку и богату индивидуалност, онда она прожима и ствара један длус, и он и чини великога глумца великим“. Само, и ипак, макако био јак индивидуалитет једнога глумца, глумац не сме никада да заборави да игра за публику. Он увек мора да зна да он не игра за себе, већ за оних „десет хиљада горе“ који су дошли да га виде и чују. Као што говорник мора да подигне глас, и глумац мора, да би га чули и разумели, да говори другачије, публичније, „1п уеготбззепет Маззе“. Његова индивидуалност је у томе што ће дати улогу