Srpski književni glasnik

ПозоРИШНИ ПРЕГЛЕД. 145

погпуно. По Стриндбергу, сав је његов плус у томе што ће, својом личношћу, оплеменити и повећати личност коју даје.

Као што се из тога види, Стриндбергово је схватање глуме чисто реалистичко. Глумац не сме да буде ван текста, и не сме изнова ништа да ствара. То је једна мала мана његовог система глуме. Глумац или има или нема своју уметничку стваралачку моћ; он је продуцент или репродуцент. Ако је прво, треба му дати маха да се, у смислу шекста, креће и ван текста; ако је нема, он је репродуцент, он даје, у другоме градиву, пишчев текст. По Стриндбергу, глумац је само у толико уметник, само у толико творац, што ће улогу дати „п угеготозземет Маз5е“. Овом приликом, ми нећемо улазити у то врло спорно питање. Само ћемо нагласити ово; Генијалан глумац стоји према тексту, као писац према материјалу из кога ствара текст. Својим, глумачким средствима, он има да одабира, приређује и подређује текст посматран као чињенице, и из њега да ствара друго дело, глумачко дело. У главном, дакле, глумац је продуцент. Његова је уметност продуктивна уметност.

Као и сви други драмски писци који су писали о глуми, и Аугуст Стриндберг је био и сувише драмски писац да би тачно могао да говори о глуми. Говорећи о глуми, он се никако није могао да „удвоји“, и да говори о глуми као о засебном уметничког роду. М то је главни недостатак његовог система глуме.

Бранко ЛАЗАРЕВИЋ,

НАУЧНИ ПРЕГЛЕД.

Н. Вулић, Јован ТОМИЋ КАО исторРик („Дело“ за 1910 и 1911 год.)

У „Делу“ за 1910 и 1911 годину и засебно Г. Др, Н. Вулић, професор Историје на Универзитету, наштампао је девет чланака своје „критике“ о мојим расправама и студијама из Историје Српког Народа. Његов суд био је нешто најгоре што се може замислити, али тај суд није резултат његових студија о тим истим питањима и познавања посла већ специјалних мотива, који никад не крећу научног радника на

10