Srpski književni glasnik

154 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ.

Алфонс ДОДЕ: ТАРТАРЕН ТАРАСКОНАЦ. Превео с француског Душан Л. Ђокић. Београд, 1911. Српска Књижевна Задруга, 140.

Можда више него сви остали Додеови романи, трилогија о неустрашивом Тарасконцу пренела је широм света славу овога духовитог писца. Сваке године, гомила туриста посећује Тараскон, малу варошицу на Рони, недалеко од Арла да види Тартаренову постојбину, замак доброг краља Ренеа, и окуси чувене арлеске кобасице. Ова незлобива сатира, ова епска карикатура Провансе и целога француског Југа, овековечила је у Тартарену тип Јужњака, доброћудног и безопасног разметљивца, човека од маште, будног сањалице који прича своје снове. Истина, црте' јунакове су мало увеличане, као лице у шареној баштенској кугли; дело је, како је сам Доде рекао, „необуздано и лудо“; али оно је пуно истине, младалачког полета, и нарочито, оне доброћудне ироније, нежне симпатије према јунацима, која тако подсећа на писца „Пиквика“ и „Давида Коперфилда“.

Као и сви други Додеови романи, рађени „према природи“, и „Тартарен Тарасконац“, први део трилогије, има реалну подлогу: један пишчев пут у Алгир, 1861, у пратњи једног бујног земљака, будућег Тартарена. Чаробни утисци с овога првог пута, у двадесетој годинн: плаво море, јужно сунце, живописно шаренило земље, где се укрштају две расе и две цивилизације, урезали су се дубоко у његовом памћењу. Осам година доцније, 1869, он их се живо сећа пишући „Тартарена“. Париз га је дотле био свирепо отрезнио, и његов завичај му се приказао у новој светлости. За то време, како сам прича у својим „Успоменама“, у једној малој зеленој свесци пуној забележака, под општим насловом Луг, он се трудио да резимује своју Провансу: њену климу, сунце, које је главни кривац за све њене претераности, па њене нарави, говор, песме, пословице, гестове, ону маниту и безазлену потребу лагања која потиче од бујне маште, и која ни мало не личи на студену лаж са Севера, њен добродушан громки смех, који на Југу прати сва осећања и по готову замењује