Srpski književni glasnik

158 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Руски УТИЦАЈИ НА СРПСКУ КЊИЖЕВНОСТ. — Г. П. А. Забо-

лотски, професор у Њежину написао је брошуру „Возрожде-

нје идеи славанскон взаимности и нова изучена славанства“ (Њежин, 1912). Писцу као научнику познато је стање словенских студија код свију словенских народа, и како је

он један од ретких Руса који су путовали по свима словенским .

земљама, он је упознат са културним приликама у целокупном Словенству. Г. Заболотски са задовољством констатује

да је идеја словенске узајамности у последње време јако пошла _

у напред, и у том погледу он је сасвим оптимистичан. Да би показао колики је био руски утицај у препорођају нових словенских књижевности, Г. Заболотски се нарочито зауставља на српској књижевности ХУШ и ХЛХ века. Српску књижевност он је нарочито изабрао што се она јавила раније но остале југословенске књижевности, и што су на испитивању руско-сопских културних и књижевних односа радили многи руски и српски научењаци. На дванаест страна Г. Заболотски је прегледно изнео тај руски утицај на нову српску књижевност. „Духовни ПРЕПОРОЂАЈ СРПСКОГА НАРОДА“. — Г. Луј Леже, професор словенских књижевности на СоПесе де Ргапсе, у „Јоштпа! дез Зауалћ“ (191, Ме 9—10) штампао је већи чланак „Га тепалззапсе шеПесшеЏе де 1а паПоп зетђе“, биографија Јована Рајића и Доситеја Обрадовића, на основу књиге Г. Јована Скерлића „Српска Књижевност у ХУШ веку“. Поред осталих ствари Г. Леже наводи поједина места из Доситеја Обрадовића, писана у „стилу којега се Волтер и Русо не би одрекли“; скреће пажњу „свију оних које занима јелински препород у ХУШ веку“ на Доситејево причање о Смирни и учитељу Јеротеју Дендрину; истиче најзад Доситеја „као првог васпитатеља српскога народа“, чије име потомство неће одвојити од имена Карађорђева, „који му је био први ослободилац. (О СТАРИМ СРПСКИМ ЦРКВАМА. — Недавно је у Букурешту, као пета публикација Друштва „Румунска Уметност“ (рт Риђисаш е Зосећиш „Апа Котапезса“ МУ) изашла књига Г. Балша, под насловом „Посета неколиких цркава у Србији“ (О мана Ја сајеуа ћзепст аш Зета де 4. Вајз, Виситез , 1911, 40, цена 4 динара). Књига, како Г. Балш вели, због непознавања српскога и рускога језика, на којима су најбоље студије о српским црквама, не носи карактер студије о њима, већ само садржи импресије, које је стекао разгледајући их. Па ипак он разликује у историји српске црквене архитектуре периоде „са доста јасним карактеристикама“. У почетку уједињавања и стварања српске државе, вели Г. Балш, па до

Ј

ив.

пе аве 5С

; у и