Srpski književni glasnik

СОВА ЈСИ

___КњЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Књига ХХУПГ БРОЈ 8. — 1 фЕБРУАР 1912.

АМЕРИКАНКА.

(Крај). М

Два дана је не видех, не хтедох да је видим — стидех се. Какву сам улогу ја играо после наших пољубаца... Док сам је у мислима љубио излазио сам пред њу и црвенео сам, али не од стида, већ од пожуде. Сад, стид.. О кад би она знала! И избегавао сам је, с намером да је не видим до њеног поласка, ни кад пође, те да ми се чини да је овде, изишла у варош, исто као кад ми неко мио умре: ја не идем да га мртвог видим, ја не пођем за његовим ковчегом, одајући му последњу почаст, само да ми се чини да је жив, отишао куд гол на пут.

Али још првог дана, ја јој се сретох с мајком и поздравивши је, најљубазније, збуњено упитах: „Ви путујете... у суботу“. –- Ко вам то кажег“ упита она. „Ваша кћи“, изговорих ја с једним болним осећањем. — „Моја кћи!“ рече она зачуђено. Па тад, готово шапатом, додаде. „Да, треба да путујемо у суботу, али... она неће. Никад нисам ни помислила да ће јој се овде оволико допасти. Она воли ову црну варош!“ заврши с чуђењем. Мене тренутно обузе радост: зашто воли овде. „Због мене“, смело помислих и почех се нервозно смејати од радости. Али то би за тренутак, као што рекох, па опет бол.

1

у Мо љ“.