Srpski književni glasnik

у ма Ра ан а се. 54 а мета 7

162 Српски Књижевви Гласник.

Другога дана тачно у пет, кад се пије чај, био сам у хотелу. Не могу да издржим више, морам да је видим. У својој соби опрах се од чађи, обукох се у хаљине за које ми она рече да јој се допадају и сиђох у приземље. У трпеза. рији се још пио чај и јело масло и мармелада, а ја сам пошао к вратима.. Али на једанпут, ја чух њен глас и глас некога човека... Застадох... „Ми путујемо у суботу“, рече она. — „Натраг у Америкуг“ упита он. „» О, не... На континент...“ Мушки глас ми је непознат. Нагласак американски. Зацело један риђи постарији Американац, јер он са сваким говори, свакога запиткује... И спонтано навирих у трпезарију и видех њу с мајком за столом код прозора, а ниже за другим столом видех њега, онога младића, спортиста, бронзаног тела и челичних живаца, свога првобитног човека: она се с њим разговара... Тргох се као од уједа гује; па и ако ме она спази, ја је не поздравих, не уђох, вратих се и појурих уз степенице као да ме понесоше нечастиви, улетех у собу и угледавши оно место на својој постељи, где сам њу с њим замишљао, једним ско. ком дођох до њега, смакох чаршав и узех га цепати. Кад сам их замишљао да се милују, ја сам био миран. Кад их видех да се разговарају, ја бесним. Никад нисам помислио да ће ми бити и најмање криво кад је видим с оним кога сам јој ја изабрао... ;

Па дођох до прозора и нагло га отворих. У собу појури свеж предвечерњи ваздух. Погледах у небо: оно је као од чађи, а на њ као да је просут један млаз крви у облику српа... То је био млад месец. Ја се од тога месеца тако крвавог стресох и, окренувши се, зазвоних... На вратима се појави, пошто је закуцала, витка плава девојка, у плаво с белом капицом. „Дајте ми други чаршав, молим вас... Ја ћу овај платити“, рекох показујући на беле комаде. Она ме погледа уплашено, муцајући: „Хвала !.. Хвала!.. и пожури се напоље, мислећи ваљда да сам полудео, јер зацело сам изгледао као луд.

Ја стрчах низ степенице. Дугачким ходником тихо су ишле девојке у плаво с белим капицама, и не правећи никаквог шума износиле су из трпезарије шоље од чаја, посуђе... „Свршено је... Сад ће изићи она“, помислих и задрхтах од сусрета с њом, па побегох на улицу...

Не мислећи ништа упутих се к вароши увијеној у вечерњу танку провидну маглу, кроз коју се помаљао један