Srpski književni glasnik

ДОМ БРИ КАН КА; 163

страховит пожар. То није био пожар него осветљење вароши: палиле су се миријаде лампи и сијалица на излозима и рекламама и по тротоарима на високим гвозденим стубовима; и на једанпут сва варош затрепта, засија се као у огромном пожару с пламеном који лизаше пут неба; оно мало-час чађаво небо поцрвене, постаде бакарно: као свакад и сад своју ноћну боју доби од земље; она црна суморна варош претвори се у бели чаробни вилински град. У споредним го: тово празним улицама распростирао се мирис бензина, аутомобили су се помаљали подмукло, без шума, као какве подмукле звери и летећи по глаткој калдрми час-по пуштали су глас који је личио сад на песму сирене, после на звиждање ветра изишлог из меха Еолова. Хроми су остављали своја закупљена места за рад, не за прошњу; тротоарске ноћне певачице у изанђалом оделу и упалих образа, на којима је извајана глад, прикупљале су се и удешавале су свој тужни „Прелид“ за своју Лесму Суза. Ја сам за све то сад имао тако мало очију и ушију, јер ме је целог била обузела само једна мисао: још вечерас њу да видим. Ја се морам с њом још вечерас састати. Али како» Нисам могао наћи ништа због чега бих јој се приближио. О, Боже, зар сам пре тражио узрок за приближавање!... Да је питам хоће ли да путују у суботу. Због тога... нема смисла. И кроз главу ми сену једна мисао: „Да је замолим да ми каже који ћу поклон дати сестри“. Пожурих се у хотел, и да би ми се што пре отворило, не зазвоних него лупнух чуком на вратима: ударих јако, једанпут. Швајцарац отвори врата, и ја уђох баш у том тренутку кад је из трпезарије излазила она... Сретосмо се; ја узех муцати више него икад: „Молим вас да... у сгудио... дођете... — Моја мајка>“ рече, то јест отпева она брзо. „Не... ви. Један поклон... за сестру... Ја не знам шта је за њу, па ви да ми кажете, који...“ — „Да се јавим мајци“, прекиде ме она и оде у собу за одмор; а ја се спремах шта ћу све да јој кажем. Мислио сам да јој кажем да је волим, и да је преклињем да бежи, што пре, одавде, да је ја не обесвећавам својом профаном близином. Јер нешто што ми је сад најсветије, то ми је она... Она се одмах врати и уђе са мном у студио. Била је врло озбиљна. Не проговоривши ми ништа, брзо разгледа поклоне, које сам ја већ био из џепа извадио и наредио их

„по столу, и за један сат с бразлетном, што врло радо и много

А