Srpski književni glasnik

164 Српски Књижевни Гласник. носе жене у овој вароши, рече да је то лепо за моју сестру, јер то је нешто локално: према месту где сам био, поклон. А ја сам био просто нем, и узимајући ствари пазио сам да је се не дотакнем руке, не од страха да се не изгубим и да јој не говорим лудости него да ме не обузме још теже осећање. „Дакле ја бих шо сестри дала“, рече она, и показујући руком на сат, пође; 2 ја је ухватих за прсте, да јој пољубим руку, и промуцах: „Ехсизе те (извините ме)!“ Она направи неисказано строго лице и много поцрвене, извуче прсте, као лед хладне, па не проговоривши ништа брзо изиђе. Мени зазуја у ушима, ухватих се за столицу да не паднем... После одох у своју собу посрћући.

У соби сам остао дуго, и кад сам сасвим прибрао снагу, ја пођох у собу за одмор да је видим. Она је зацело тамо, мислио сам, ја ћу је питати шта јој је било мало час.

У тој соби сеђаше она, њена мајка и „човек“. Он је седео тамо где сам седео ја оно јутро кад сам је пољубио. Она је седела за столом где оно јутро. Ја сам онда био окренут леђима њој, она сад њему. О кадих видех овако заједно, у троје! У ушима ми зазуја и сад као у студиу, и ја се спустих на једну столицу према њој и њеној мајци. Оне подигоше главу, она поцрвене, ниједна ми не одговори на моје добро вече. Колико сам желео да поцрвени. А сад кад је поцрвенила ја сам тако несрећан. Па ипак, ја нисам више онај човек који сам био до пре два дана. Ја сам сал виши човек, духован човек, па како сам тужан! Али да сам се умео сетити да сам и ја као и сваки други бољи у тузи него у радости, ја бих се утешио, зацело.

„Човек“ устаде и изиђе не проговоривши ни речи и не рекавши лаку ноћ. У осталом, ја њега до мало час нисам био ни чуо да говори. Вечито ћути. ИМ нисам опазио да у икога гледа и да га ишта интересује. И њена мајка оде. Остадосмо нас двоје потпуно сами, као пре два дана, па ипак каква разлика! Обоје пишемо, не проговарамо, не гледамо се и ако седимо једно према другом. Мени се чини да она зна како сам је замишљао с човеком и зато нисам смео да је погледам; нисам смео да је питам зашто је у студиу била онаква, зашто је истргла своју руку из моје руке. А она2... зашто ме она није гледала, зашто је љута

Али она није била љута него озбиљна. Једна ледена крута озбиљност била је на њеном лицу. Сасвим друга! Нити