Srpski književni glasnik

166 Српски КЊИжЕВНИ ГЛАСНИЋ.

јући ништа земаљско и осећајући се ближе Богу него људима.

Кад уђох, ја их поздравих некако и свечано и тужно као светитељке или мртваце. Мајка не диже главе, писаше, кћи ме погледа и одговори ми очима.

Ја клонух у једну наслоњачу. (О, да, оне ће данас отпутовати: пре него што би изишле у варош увек би биле у белим трикоима; сад су у хаљинама за излазак... Њена мајка, мој разговорни пријатељ, ћути, не гледа ме! Увређена је, држи да сам јој кћер осумњичио, повиривши на врата кад се разговарала с човеком. А она..., љути се или што мисли да је осумњичена или што је избегавана два дана. Или... Ко зна како сам се ја понашао» Оног дана кад сам био љубоморан, лупнуо сам вратима на соби за одмор... Моје понашање према њој новој жени било је као према старим женама, с којима сам век провео, које су ме васпитале по своме васпитању. Не, ја према овој нисам умео да се понашам. И ја се сетих како сам је безочно погледао у очи оног дана на излету кад сам узвикнуо да од свих лепота на свету највише волим жене. Према овој новој жени, или боље рећи жени будућносши умеће се понашати будући човек, кога ће она васпитати и спремити за дружбу с њом. Ова Американка је жена будућности.

После сам мислио, гледајући је: „Заборавила се... И њој паметној дошао је један луд тренутак... Пуцкарао је угаљ у камину, изгрејавало је сунце, она се раздрагала, и заборавила се... Моје усне сад јој пеку лице. Од' мога лица сад горе њене усне... и она се стиди, а прави се као да је тужна, љута... А њена мајка, жива и духовита, осећа, види да је нешто било између мене и њене кћери, па се љути, на мене“...

Њина отворена лица сад су била књиге затворене са седам печата. Њина промена је проблем који ми остаје за свагда нерешен.

Кад бих могао описати то своје осећање или написати историју душе за тих неколико кратких тренутака!

Тек што сам мало поседео, на неисказаним мукама, гледајући у њено озбиљно лице што непрестано мења боју, у собу утрча мала Нели у црвеном мантилићу по коме се таласала њена дугачка златна коса. Не, ово јутро није била златна, него као да је од пшеничних влатова који су тек почели да зру. Њена косица мењала је боју као небо, као море