Srpski književni glasnik

ЦАР У ДНК 4

И

МРМАК КА НК А, 167

и као душа. Она ми се готово попе на колена, и пољубивши ме у лице једним дугим топлим пољупцем брзо рече: „Збогом, пријатељу... Данас је субота“. Ја се од тих речи тргох. О ако она понови и ове Нелине речи као оне ономадашње! И пожелех да сам јак као „човек“, да су ми живци као челик, железо. Ја пољубих девојчицу страсно да јој поцрвене обрашчић и погледах у Американку: она поцрвене како ниједан пут дотле и учини ми се неисказано тужна. „Она воли ову црну варош!“ синуше ми кроз свест речи као кроз облак муње. Девојчица одскакута, а ја је не испратих, јер немадох моћи да устанем.

Американка! И с овом озбиљношћу и тугом она је била искрена као дете. Јер кад би умела да се претвара, она не би била онаква. Овакве једном морају бити све жене, и људи. О како ће тада бити леп свет! Како ће се милити живот“... „Искреност је непоквареност, здравље душе“. Овај афоризам није ми пао на памет онда, но сада. После пола часа, она је била у дугачком суром путничком мантилу и шеширу од панаме који јој је крио више од половину лица, а дуг плави: част вео личио је на маглу у коју је још била увијена ова црна варош. Она зазвони и у собу уђе Швајцарац. Она поручи „такси“, а ја последњи пут чух тичју песму, њен говор, који ми је сад узбудио душу... А кад. пође, последњи пут видех игру валова, њене покрете, од којих ми је сад задрхтала душа... Био сам се спремио да је питам: зашто се променила; а кад је видех, то ми се учини лудо, као кад бих питао сунце: зашто је јуче изгрејало око подне, а данас изгледа да неће ни изгрејати. Сваки је од нас један мали свет и сваки је од нас једна велика загонетка.

Чу се пиштаљка нашега Швајцарца. Колико сам јутара ту пиштаљку чуо и остајао равнодушан. А ово јутро!... Он, млади крупан, гологлав, на раскрсници дува у њу као аутомат, зовући за Американку „такси“, а мислећи на нешто десето; а мени је то танко пиштање парало срце. „О ако отиде без збогом!“ То није била једна мисао него једно осећање. Али оне — рекоше ми збогом. „Ја сам тужан“, рекох ја. — Зашто бисте били 2“ рече она... И то њено збогом бејаше читава песма. Њено добро јутро, њено добро вече и њено збогом, то су три песме лепше од свих песама које сам ја икада чуо. По: следња је најискренија, јер ми је изазвала сузе...