Srpski književni glasnik

168 Српски Књижевни Гласник.

Седоше у такси, и он их однесе као циклон оставивши. за собом пустош .. Е

А ја одох у своју собу, отворих прозор и гледајући преко црвених кровова пут станице куда се она одвезла, пустих један очајан крик и гласно узвикнух. „Ја те волим!“ као да би ме она чула; а за тим падох на постељу и заплаках...

Из собе не изиђох вас дуги дан: туговао сам за њом и писао њој писмо. Написах јој само две странице; али на те две мале стране метнуто је једно велико срце; у тим ситним словима осећала се једна крупна љубав. Ја јој нисам писао да бих јој говорио о љубави, већ да бих јој казао свој бол што се променила, да бих је питао: зашто се променила... Срце, љубав! — где да јој пошаљем писмо с толиким благомг... Она је отишла на континенат Европе: где да је нађем... Послах јој га у једну од Савезних Држава Америчких, у Масачусец, њеној кући, не бојећи се да ће га читати њен муж: ти тамошњи из Новога Света брачни парови поштују један другом слободу. Али да га и отвори, он ће у писму своје жене наћи једно узвишено осећање... И зар је његова жена крива што је неко волиг

И сутра-дан, после предаје писма на пошту, мени би лакше. Али у приземљу се не задржавах, да не гледам пустош... Пред вече, тога дана, ја се сетих њега, „човека“: он је ту, леп као бесмртни бог. Како сам га могао сравњивати с човеком, и то с недовршеним човеком. Овога је култура довршила, начинила га потпуним. МИ он ми дође мио: у њему ћу гледати њу... Па стрчах низ степенице, потрчах по приземљу, из собе у собу: у собу за одмор, у собу за ручавање, у собу за писање, у собу за пушење, у собу за говорење, у собу за ћутање, у студио, у башту, свуд идох, али га нигде не беше. „Зацело је изишао у варош“. Кад се сви скупише, као обично, у соби за одмор, ја њега тражих — нема га. Чеках га. можда је кудгод даље отишао па ће се доцније вратити — не дочеках га. „Отишли су заједно!“ пролете ми кроз главу мисао, и ја пожелех да их нађем и да их обоје убијем.

У „Црној Вароши“ седех још читаву недељу дана осећајући се сасвим сам и ако су се око мене тискали милиони. Само у соби за одмор било је некога, зато што је ту заостало