Srpski književni glasnik

МО» 2

АМЕРИКАНКА.

169

нешто од ње. То нешто од ње, један део од њене душе и задржа ме овде још читаву недељу дана.

У очи мога поласка, једна оригинална уседелица, мала, мршава, као ружа спарушена на бокору, што не пропушташе ниједан духовни концерат и недељом иђаше на службу у главној катедрали, и која се много разговарала с Американком и њеном мајком а са мном никад ни речи не проговори, само ми даваше да читам у новинама „чуда по свету“, обележавајући их писаљком, — та уседелица, у очи мога поласкг, пружи ми једне с двадесет страна новине, дотичући прстом на претпоследњој страни једно место. Ја разумедох да то треба да читам, и читах: „Сентиментални Херкулес. — У нашој вароши бавио се до пре неки дан један нови Херкулес, један див. Тај див је Американан. Заљубио се у једну своју сународницу пре три године. Она му на љубав не одговара. Он је свуд прати као њена сенка. У очајању што нема одзива, једанпут је секао себи жиле на руци, једанпут је скакао у воду с једног високог моста, једанпут се гушио паром... И остао жив да је прати свуд као њена сенка“.

„То је он! мој бронзани човек, челичних живаца“, помислих и скочих. М сто глава појавише ми се у свести које одобраваху: „Да! Да! Да!“ а глава оне оригиналне уседелице — која се у том часу журно увијаше у црн дугачак огртач, да не одоцни за духовни концерат — тресаше се као да по хиљаду пута одриче: „Не! Не! Не!“.,

У свет сам пошао с једном равнодушношћу, из њега сам се вратио с једном љубављу. То није била каква путничка неозбиљна љубавна авантура, него једна озбиљна љубав. Чула су водила борбу с душом, и победила је душа. Американка ју је пречистила, преобразила, дала јој снагу за победу.

Последња љубав, а лепа као прва и велика као прва. Моје срцо не зна за године. За моју душу године су само уображење.

И данас, после годину дана, при свршетку ове приповетке, то јест песме — јер и ове реченице певам и пишем ја понављам по хиљадити пут питање: зашто се била проме: нила 2... Понекад имам дрскости да поверујем: била се заљубила у мене, и дижем главу тако поносито као да сам покорио