Srpski književni glasnik

182 | СРПСКИ а Гласник.

гласом: „Виконте, треба да потражимо нову службу... Кроз“ непуну недељу дана, одлетећемо у ваздух“. %

_ После једне министрове здравице Новој Години и ње говим драгим сарадницима, коју је изговорио узбуђеним гласом и сузних очију, сви се разиђоше. Межан, који остаде по.“ следњи, прође два-три пута горе-доле са својим пријатељем, 4 али ни један немаде храбрости да проговори ни речи; затим | и он оде. Поред све жеље да тога дана задржи уза се овог честитог човека, који му је мало уливао страх као глас са-“ вести, али који га је ипак храбрио и умиривао, Нума није могао спречити Межана да не чини своје посете, да не раз-_ даје своје поклоне и жеље, као што није могао забранити ни свом пријавнику да се у кругу своје породице испрегне | из свога мача и својих кратких панталона.

Каква тишина и чама, у овом министарству! Као недеља | у фабрици: угашен. казан, непомичне машине. И, по свима. собама, на доњем и горњем спрату, у његовом кабинету, где је узалуд покушавао да пише, у његовој соби, где је био бризнуо у плач јецајући, свуда је ситан јануарски снег вејзо_ иза великих прозора, обавијао видик и опомињао на степску пустош.

О убого наличје сјаја и величине !...

Један зидни часовник откуца четири часа, један други му одговори, још неколико њих разлегоше се кроз тишину огромне зграде, где је, изгледа, само још откуцавање времена давало знак живота. Помисао да остане овде до вечери, сам са својом бригом, испуни га стравом. Желео је да се открави, да осети око себе мало пријатељства, мало нежности. Све ове загрејане цеви, камини, укрштене цепанице које су буктале, ипак нису чиниле домаће огњиште. За тренутак, он помисли на Лондонску улицу... Али био се зарекао своме адвокату, — јер је ствар већ била предата адвокатима, — да ће мировати до претреса. Одједном, паде му на памет једно име: „А Бомпар»“ Зашто он није дошао 2... Обично, у празничне дане, он је долазио први, са пуним рукама цвећа, бонбониера за Розалију, Хортензију, Г-ђу Ле Кеноа, са значајним осмехом добричине Деде што носи поклоне за Нову Годину. Руместан је, разуме се, подносио трошак за ова изненађења; али пријатељ Бомпар је имао довољно маште да то заборави, и Розалија, поред све своје антипатије, није могла одолети