Srpski književni glasnik

184 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

ходнике, спотицао се о невидљиве степенице, упадао погрешно у грају собаричких одаја, Руместан најзад, задуван овим пењањем, на које његове славне ноге нису биле навикле, набаса на један велики умиваоник који је висио о зиду.

— Ко је тор заврска неко познатим гласом.

Врата се лагано отворише, притиснута теретом једног чивилука, где је висила цела зимска и летња гардероба укућанинова; јер је соба била мала, и Бомпар је искористио сваки милиметар, тако да је био принуђен да смести свој умиваоник у ходник. Нума затече свога пријатеља где лежи у једном малом гвозденом кревету, са једном скерлетно-црвеном капицом на глави, неком врстом Дантеовске капе, која се накостреши од изненађења кад угледа славног посетиоца :

— Није могуће!

— Да ниси болестан» упита Руместан.

— Болестан !... Никад.

— Шта радиш онда туг

— Ето, прибирам мисли...

(Наставиће се.)

Алфонс Доде. (Превео с француског Миодраг ИБРОВАЦ.)

ПОСЉЕДЊЕ ПИСМО.

Опа 1ећ ћађ'ез досћ еггтаг п, ађег Гтас! плећ пиг ттеће, ме!

Видјех вас опет. Још исте су очи,

усне још једнако плахо се смјеше.

Како сам вама сад далек, па ипак

осјећам као да јучер то бјеше.

Заиста двије тек године прошле,

године двије, ал бескрајно дуге.

Колико у њима бесаних ноћи,

дана без сунца и препуних туге!

Вјерујте, мишљах, да не ћу преживјет'

ноћ иза вашега вјенчаног дана,

мишљах да срце и живот ће остат

једна без пребола крвава рана.

| , “ ћ Каран арка за АВНЕ

коб урић