Srpski književni glasnik

Посљедње Писмо. 185 Била је последња, најлепша сања, ал кад је умрла нисам ја плак 0. Ипак пребољех и тихо се смирих, само ме немојте питати како. — Ви поруменисте кад смо се срели. Зар вас је стид што сам о вама снио2 Боже мој, чему се стидјет/ та ја сам у срцу све и у пјесмама скрио. Ви сте сад срећни, у обиљу своме још ћете сузе зажељет се када. Ја више не желим суза ни среће, тако је мирно без сувишних нада. Не жалим младост што узалуд прошла, минуле сање и крај је сад свему. Само је тешко и бескрајно пусто живјети морат, а немати чему.

ДрАгУТИН М. ДОМЈАНИЋ.

БРДА НИВА

Вечна и трајна као време Стојим на сунцу и у бури, Орлови на мом вису неме, Облаци око мене стреме,

Облаци тешки, сури.

Са мене прво зора рана Разагна мрачне, ноћне сене, Те сијам зраком окупана. А задњи осмех сваког дана Поздравља опет мене.

Не марим што ме бура бије, И што ме плаха муња пржи, Утробу што ме човек рије, У мени никад страха није, Јер вечност мене држи.