Srpski književni glasnik

ИЕ А ПИР АИ то ње а ет ви Ка = 3 пе А о => 2

у

186 Српски Књижевни Гласник.

Ја мирно гледам где се роне Обале света пуног страва. Векови један другог гоне, Живот у мрачно море тоне, У море заборава.

И све кад падне у дубине, Светови мртвим сном занеме, Ја ћу гледати са висине Бескрајне, пусте површине Вечна к'о вечно време.

Милош ПЕРОВИЋ.

ЗИДАЊЕ СКАДРА.

По борби што се узидати неда, Скрушена, као Туга, жртва модра, У тамном велу каменога одра. Стоји и тужно неимаре гледа.

А они на љу са камењем надру, | Као бујица узавреле крви, 3 И безброј руку на жртву поврви, | С победном песмом будућему Скадру.

Оставише јој дојке и угасле очи... И кад је терет притиснуо јаче И бедна жртва престала да плаче, —

а сваре Га АЕ

За ДА 37

На западу се отпоче да точи И лије бујно, као све да сатре, Светлост сунчане узбуњене ватре.

~ о)

Коста ПЕТРОВИЋ.