Srpski književni glasnik

бе " СЕНКЕ. 187

Ко РУКА КЕ.

1 БУЛКЕ.

У предвечерје једног топлог сунчаног дана, младо девојче изиђе у поље. Клонуло, сунце спуштало се на заход и својим ватреним копљима разбијало и цепало беле праменове празних облака. Близу ње струјао је забринути поточић, а негде далеко чуло се равномерно избијање меденица на стадима. Ваздух је мирисао вечерњом влагом и свежином. Негде иза ње, прижељкивао је млади славуј, а пред њом, го: реле су од јасног црвенила булке.. Она потрча њима, пође да их бере, али у један мах стаде. МИзвади мало огледалце из недара и принесе га своме свежем, руменом, као крв, лицу. Она погледаше час на булке, час у огледалце, у коме се огледало њено лице, и беше јој мило. У њеној чистој, још детињској души разли се нека прикривена радост, што је и она тако румена, као крв и као те булке.

И онда зажели да набере пуно црвених цветова, и да њима окити витице, које се као две змије обавијаху око њене главе и да од њих начини ватрено црвену круну. И она поче брати нежне цветове, поче их кидати један по једани китити своју миришљаву косу.

Млади пастир, који баш тада враћаше стадо са паше, смотри је, и приђе јој Она га не опази и он зажеле, сад први пут од кад је зна, да је уплаши. Приђе полако иза њених леђа, обе руке пребаци преко њених округлих рамена, и отвореним шакама покри јој очи.

Девојче врисну, и поче се отимати, а њему се тај немир још више допаде.. и он не хтеде да склони своје шаке са њених очију, поред све њене молбе и отимања... Црвени листићи крвавих цветова падаху један за другим на земљу, и не остаде више ни један у њеној коси... И она уморна најзад клону на груди младог пастира. Он уклони шаке, а она кад га угледа, пребледе, од страха и радости, и на њеном лицу ишчезоше крваве булке...

П ПРВИ ПУТ.

Стадо је мирно пасло на ливади, а млада чобаница седела је у хладу, и везла прве почетке шаре на маленом