Srpski književni glasnik

е , Е 8

(О СРПСКИМ ЖЕНАМА. 189

културне српске жене, која се пење чак дотле да је не ретко књижевник, уметник и борац за идеално женино право. Та је скала велика и код других, баш најкултурнијих народа, али се тамо, пре свега, она не спушта тако ниско као у нас, а за тим, на њој нема размака и провалија као у нас: тамо су прелази од жена на врху и жена на крајњој степеници поступни, управо неприметне ниансе; и чврсте везе везују све у једну органску целину са деловима, који се хармонично наслањају један на други, који се разумеју, штите, одржавају, подижу и унапређују. Ту може бити говора о жени као о једној целини. У нас као што рекох није тако. С тога сам принуђен да говорим о ономе чега има; на име о српским женама, управо о њиховим главним типовима и о њиховом положају.

Да одмах пређем на ствар. Српска жена има три главна типа: пашријархални, полупашријархални и кулшурни. Међу њима је велика разлика, међу њима нема ни везе ни додира, сваки се развија за себе и без везе с другим, без једнога сталнога циља и без једног идеала.

У патријархалној средини нашега народа, у селима, нарочито у селима планинским, забаченим и одстрањеним, у средини која живи и која се развија засебно и самостално, без или са минималним утицајем више културе, води се наш старински, примитивни живот. У тој средини жена има нарочити положај. На име, ту је само човек — човек, жена је ниже биће. Човек је сопственик свега, жена ничега, па ни своје деце. У том погледу врло је карактеристично место из једне херцеговачке приповетке, где муж говори жени: „А зар си ми Стану (кћер) у сандуку с прћијом донијела, те велиш да је и твоја као и моја, је лирг“: Жена ради многобројне врло тешке послове, човеку је недостојно да у њима узме учешћа и да јој помогне. Човек је господар, жена је слуга, —— човек заповеда, жена слуша. Она чак нема права ни да једе за трпезом свога господара, већ има дужност да га при јелу двори и да једе засебно. Од тога није била изузетак чак ни Кнегиња Љубица у Крагујевцу и Пожаревцу,“ ни Госпођа

1 Вук Врчевић, „Низ српских приповиједака“, Панчево, 1881, стр. 16.

2 М. Ђ. Милићевић, „Квез Милош у причама“, нова збирка, 1900, стр. 22; Ото Дубислав Пирх, „Путовање по Србији у години 1829“, српски превод Др. Д. Т. Мијушковића, Београд, 1899, стр. 66.