Srpski književni glasnik

(О СРПСКИМ ЖЕНАМА. 191

једну. Кад црква и власти не би ово спречавали, било би оваквих примера много више. У старије време кад су у нас још потпуно владали примитивни народни појмови и кад црква још није била задобила државне потпоре, овакви су двоженачки бракови били обични. Њих је и кнез Милош у почетку одобравао, јер је и сам био народних погледа ни жену и брак. Тако је 1823 године одобрио неком Цветку бившем буљубаши из Пореча, чија је жена ослепела, да се може оженити другом, али да и прву задржи. У народним песмама се казује, како је муж поред прве довео и другу жену, јер је прва хотећи да се покаже стидљива, по савету материном, непрестано ћутала, а он мислио да је нема.“ Нарочито је двоженство у обичају кад жене немају деце или кад немају мушке деце. „Наш се сељак страшно плаши да му жена не буде неротка“. Он сматра да „је пропао, ако нема порода: нема га ко у старости одменити у раду; нема ко какон њега запалити му крсне свеће, нити се ко има молити Богу за његову душу“. У том погледу врло су карактеристичне Мићунове речи из Врчевићеве приповетке „Народна пресуда вјерене па развјерене дјевојке“: „Зар ни још не знаш, да жене нијесу спрам мужева друго но праве робиње, и да се људи не жене ни за шта друго, но да имају порода, исто као да купи једну живу, да му роди круха, без којега би човјек умро као суви пањ у гори, те не видио од свога срца порода, и тако би му се угасила крсна свијећа“.“ Мушка су деца нарочито радост и срећа. Женско је дете „туђа кост“, како народ каже. На мушкој деци остаје лоза, кућа и продужење домаћега култа, славе. Ово последње има велики значај у народној религији. Отуда се сматра као тешка клетва, кад се коме каже: „свећа му се угасила“, што значи: не имао мушкога порода. С тога је код оних, који немају мушке деце најчешћи случај да поред прве жене узму још једну, при том се обично са првом по-

1 Тих. Р. Ђорђевић, „Би; мија и полпгамија код Срба“ („Српски Књижевви Гласник“, свеска за 1 новембар 1907, страна 669—670“). “ 2 Богољуб Петрановић, „Српске народне пјес;е из Босне“, Сарајево 1867, стр. 251—9253; Л. Николећ. „Српске народне песме из Срема“, стр. 63. 3 М. Ђ. Милићезић, „Летње Вечери“, стр. 221—222. # Вук Врчевић, „Низ српских приповпједака“, стр. 15.