Srpski književni glasnik

192 | Српски Књижевни ГЛАСНИК.

братиме и живе као брат и сестра: Овакво двоженство то-

лико је ушло у обичај, да је постало природно, те му се ни жене не противе, већ чак саме налазе мужевима другу жену. Вук Врчевић казује један истинити догађај из општине грбљанске, како Јово и Мара за двадесет и две године нису имали деце, па Јово отишао о месојеђама са женом и са братом на сеоско гувно, где се игра и пева. Ту се нешто с братом завади и брат му рекне: „Шјутра да се дијелимо, доста сам тебе, ископаниче, и жену ти нероткињу дворио и трпио“. И сутра дан се одиста поделе. Јово се од тада сневесели и даде се у црне мисли. Најзад га Мара једном озбиљно запита, шта му је. Он јој одговори: „Прођи ме се, Маре, тако ти вјенчане уре! Што ми је на срцу ласно је свакоме погодити, а камо ли теби, не гријеши се о мене. Знаш ли, Маре, да је наша старинска клетва вазда најтежа била: тако ми се не утрла три сјемена: људско, скотско и земаљско (пород, четвороножно и род у земљи). Шта ће човјеку оба потоња, па нека су и најизобиљнија, кад му Бог прво узме, као што је мене и тебе утробу свезао, те не имамо ни змије од нашега срцаг Човјек се не рађа, да на претек једе и пије, као добар пастуг на пунане јасли; људи се не жене да у игри своје дане премећу, него да након себе свој пород оставе, да на синовље руке умру и да их синови у гроб положе, а њихово имање да ђеци оставе, а не да им га куси и репати развукују. Све четвороножно и летуште, па што пупча и што листа, сретније је од мене, јер по Божјему даћу имаше и имаће плода, а мене се ископа кућа и угаси крсна свијећа (плаче). Па поврх свега овога брат ми Станко уби ме по срчанику, кад ме на сеоском гувну крвнички обружи, називајући ме „ископаниче“, а тебе „безроткињо“, па ми се нешто дало по срцу и по мозгу, све ми је омрзнуло и пред очима ми као крваво“. Кад Мара то чу, предложи му да га ожени. Он се брањаше, али она га не послуша. Кад Јово оде у пазар она оде „оцу, па попу, кнезу и другој тројици, па и сеоском главару, замоливши свакога да шјутридан дођу код ње на ручак, ником ништа не казавши“. Кад сутра дан дођоше, Мара им пред Јовом све потанко каза, шта је било и шта је наумила. „Ви ми шестиња

1 Лука Брђић-Бјелокосић, „Из народа и о народу“, књига прва, ·

стр. 211—212.

% ж 5