Srpski književni glasnik

(О СРПСКИМ ЖЕНАМА. 193 немојте бити душмани, него ми из ваших уста реците, да оженим мога мужа Јова, а ја сав гријех мећем пред Богом на моју душу, а узимам одговорност пред владиком и у суду которскоме, ви сте мој владика и суд“. После ручка сви се посаветоваше и кад најзад поп рече, да нужда закон мења, сви јој одобрише. Кроз десет дана Мара нађе, вери и без сватова доведе Јови младу девојку и добави од некуда некаква стара попа те их венча, а она им кумовала, па је од тад звала мужа куме, а он њу кумо. „Коме гођ није законито било оваково вјенчање, за нашега Јова било је презаконито, јер је с последњом женом имао два сина и једну кћер. Мара је звала последњу жену — невјесто, а она њу — свекрво, мајко и кумо“.“ По тврђењу Г. Б. Ђ. Нушића у Сиринићској Жупи, у Старој Србији, међу Србима има и сад двоженства. Он именује неколико двоженаца у селима: Готовуши, Јажинцу и Штрпцу. Свуда је разлог овом обичају немање деце. У Јажинцу је сама жена, која за седам година није имала деце, била проводаџика мужу за другу жену, а она остала у кући да с њим живи као сестра.“

Са свим је природно да од овакога облика множенства, тако рећи из потребе, није далеко до злоупотребе, до крајњег унижења жениног достојанства и угледа. Имајући по при“ митивним народним појмовима права на довођење још једне жене, људи су их доводили и просто из задовољства и беса. Ни данас нису ове ствари у народу тако ретке, и ако су и законима и вером забрањене; у раније време биле су много

1 У старије време није се много пазило који ће свештеник свршити црквени обред, главно је да се обред сврши. Због тога је и могло бити злоупотреба да се венча већ ожењен човек. Герасим Зелић казује за Далмацију крајем ХУП века: „прије се никад није знало управо ко је коме парох, који христијанин коме пароху принадлежи“, те је он забранио „да ниједан парох не смије у туђој парохији какву свету тајну савршити, без дозвољења онога пароха, чија је црква, осим у случају крајње нужде“ (Житије, П, стр. 115). У почетку ХТХ века свештеници су у Србији венчавали свакога ко им се обрати, не питајући јо ли ожењем или не. Нарочито су бегунци из једног краја у други правили злоупотребе у овом погледу. :

2 Вук Врчевић, „Низ српских приповиједака“, стр. 98—106.

8 Б. Ђ. Нушић, „С Косова на Сиње Море“, стр. 18.

"У 7 ЈЕ: „4