Srpski književni glasnik

208 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

У том смислу је Толстој увек говорио о садржини и задатку уметничког стварања. Што је крај свега тога ипак писао роман са описом бала, тоалета, са заљубљивањима, „ах, како је волим!“, браколомством и тако даље, то је обична људска погрешка, одступање од идеала, који је сазнавао само мислима, у теорији, али га још не беше познао живошом.

„Крај свега тога, што сам ја сматрао списатељство за будалаштину у току тих петнаест година, ја сам ипак писао и даље. Ја сам већ био окусио саблазан списатељства, саблазан огромне новчане награде и пљескања за мој ништавни рад, и предавао сам му се, као средству за побољшање мог материјалног стања и за заглушивање у души разних пишања 0 смислу живоша мог и опшшег“.“

Тако је Толстој гледао на писање романа и приповедака са заљубљивањима, браколомствима, описима природе и тако даље, не само тада, кад је, у разговору са мном, своју романсијерску делатност упоређивао са кривљењем циркузанта пред својом шатром, него је он тако мислио о романима у току целог живота. По његовом схватању писање и читање романа је обична људска забава, на коју не треба одвећ озбиљно гледати. Три године пред своју смрт писао је Толстој пријатељу Наживину, кад му је овај послао свој новодовршени роман:

„То што сте ви незадовољни својим животом, то је само добро. Кад истински хоћеш да идеш правом линијом и видиш своје скретање од ње, онда ћеш неизоставно опет изићи на њу. Роман вам је ваш јамачно много смешао, и мени је мило, што сте га свршили. Ја сам већ одавна мислио, да је та форма (роман) преживела, — није уопште преживела, него прежи“ вела као нешшо корисно. Ако ја имам шта да кажем, онда ја нећу заћи па описивати салон, залазак сунца и тако даље. Као забава, нешкодљива за себе и друге — да. Ја волим ту забаву. Али пре сам гледао на то као на нешшо важно. То је прошло“.“

Једаред, у току разговора, ја запитах Толстоја:

— А шта је са вашим романом „Хаџи Абрек“ — хоће ли се скоро појавити на светр

1 Исповест, Ш.

# Писма Л. Н. Толстого. Собр. и редакт. П. А. Сергђенко. Москва, 1910 године. — т. [, стр. 308.