Srpski književni glasnik

212 Српски Књижевни ГлАСНИК. |

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД.

АнтТЕ СТАРЧЕВИЋ. Кегиђап Зесм1с: Пг. Атее Зтагбетс. Мјевоу %1у0] 1 пјесоуа Аје1а. Хастеђ, 1911. | Рје!а Пу. Ате Зтагсеуса. 12 даје Одђог Клиђа Зтапке Ртауа. Кплоа Њ-Ш. Хаотеђ, 1893—1896.

(Крај). Ш

Када један Србин прочита целога Старчевића не може се отети општем утиску да је пред њиме један сасвим наш човек, са свима манама и врлинама наше расе, који да је живео у Београду или Новом Саду шездесетих година потпуно би оличавао оно што се у то ултра-националистичко доба звало Србенда.

Овај лички горштак прошао је кроз школе и живот, али сачувао јаку душу својих предака. У њему се врло јасно види потомак старих ускока који су палили и робили и Турску, и Млетачку, и Аустрију, граничара који су својим костима засипали силна европска бојишта у ХУШ веку. Он је никао на тврдом тлу оне „крваве Крајине“ где је вековима било:

С крвљу ручак, а с крвљу вечера, Свак крваве жваће залогаје; Никад бијела данка ни одморка.

Он има све карактеристичне особине наше расе у примитивном стању : њену дивљу енергију, бунтовни дух, тврдоглавост, прекост, плаховитост, „пасјалук“, насргљивост; он је сав човек од страсти, од ината, од тренутка, од наглих екплозија гнева и мржње. Живот му је још већма развио те атавистичке особине које је наследио од генерација хајдучких и ускочких предака. Он се осећао везан и несрећан у једној бирократској средини и у грађанском добу, свој век провео је као аскет, у својој малој собици са две столице и једним столом, и када је умро није хтео да се сарани у Загребу. Осамљен, оспорен, нападан, прого· њен, он се озлобио, прозлио, и сва његова политика постала је жучан протест и дивља побуна. Он није јака и ведра глава, он је сувише узак и једностран дух, човек који види само оно што хоће