Srpski književni glasnik

РАЧЕ и

РРПОРНРУРРФРУАА РУС мо

.— =

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД. оја

да види, пун предубеђења, без икакве гипкости у духу. Он је био у стању да води народну политику занемарујући све најважније, битне стране услове модернога живота, привредна, економска, социјална питања. У другој половини Х!Х века, када су се политички и социјални идеали израдили, када су свуда политични и национални покрети добили социјалан или бар економски карактер, он је анахронистички остајао средњевековни јурист, сасвим старински са својим мртвим идеалом „историјског права“. И ништа није било бесплодније но његови покушаји да сву народну борбу стави на јуристичку основу, и ништа није било парадоксалније но његово позивање на уговоре и повеље из Средњег Века, данас, у ово жалосно доба „права јачега“ и обнове „песничког права“, када је међународно право само једна свирепа иронија за потлачене народе и за угрожене земље, и када се без икаквих обзира под ноге бацају међународни уговори још колико јуче донети.

Старчевића треба схватити и као једну силну манифестацију пригушене народне енергије и као експлозију једне неукроћене природе. Он не размишља, не посматра, не доказује, разум и разлог за њега мало значе; он се отима, бесни, виче, прети, иде до пароксизама своје националне страсти, пада, не ретко, у једно болесно стање које би се могло називати политичком хистеријом. И тада, у тим експлозијама немоћног беса, он не зна шта говори и шта чини.

У националном погледу, нарочито у погледу односа према Србима, Старчевић није оно што изгледа. Код Хрвата он је оно што је код Талијана био Мацини, код Ираца О' Конел, код Мађара Кошут, код угарских Срба Светозар Милетић: израз радикалног, борбеног национализма, идеала пуне народне слободе. Он је код Хрвата мислио оно што и његов савременик Светозар Милетић код Срба. Оно што је Милетић осећао после укидање Српске Војводине, а још више после Нагодбе од 1867, оно што је он рекао у знаменитом „Туцинданском Чланку“: „Срби, будимо сами себи верни... будимо уверени да ће доћи и наше време... Бог наш, који је Црну Гору сачувао, који је Србију после четир стотине година васкрснуо .. он је још жив, он ће и нас окрепити“, — то исто го-

" ворио је и писао и Анте Старчевић. Он није имао вере ни у

|"

чешко-аустријски панславизам, ни у православско-руско славенофилство, но је чинио непосредан апел на националну енергију.