Srpski književni glasnik

214 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Његова основна мисао је: ни к Пешти, ни к Бечу, но к себи, са вером у себе, са надом у будућност. Он не иде ни за аустријским централистима, ни за мађарским конституционалистима, он неће Хрватску ни као аустријску провинцију ни као мађарску жупанију, но као слободну националну државу. И оне који немају вере у народну снагу и будућност, оне који хоће да се држе једних или других господара, он презриво назива „славосербима“, двоструким робовима (зсјатџи5 и зегои5); за њега они су слабићи, кукавице, пандурске душе, оно што су тада били усшарабари у Војводини, дукашовци у Србији. Са тим идејама интегралне народне слободе, он је национални револуционар, глорификатор Зрињског и Франкопана, друг раковичког бунтовника Кватерника, прогоњени „нелегални“ народни трибун, који је у сред церемонијалног и сталешког Хрватског Сабора узвикнуо: „Ја сам прах и олово, и отворено вам кажем да ће бити зло ако нас у још већу здвојност дотерате, јер сте већ чули од сељака да је боље умрети но умирати...“

Ма колико то парадоксално звучало, ипак се може рећи да је Анте Старчевић био много ближи Србима но што би се дало судити по његовим антисрпским памфлетима. Он не само да је био за бледо и платонско народно јединство, номинално и културно народно јединство; он је ишао корак даље, и био у ствари за народно уједињење, био националан унитарац. Он одриче не Србе но српско име, он хоће не да их се отресе но да их обухвати, да би народна снага била недељена и јача, да би се заједничким силама могао давати јачи отпор и могло плодније радити. Он напада Србе зато што се изузимају и издвајају, што цепају народну снагу, што мисле да су засебни интереси српски и хрватски. Име српско за њега је било локално, као . далматинско, босанско, херцеговачко, које треба забацити и примити име хрватско, онако како су Баварци, Саксонци, Пруси, напустили своја локална и географска имена, и усвојили опште племенско име немачко.

Он се боји за Србе што се тако издвајају, и ча својуи општу штету. Он брине бригу што се у Банату „румунштина на нашу штету прејако раширила“, страхује да се тамо „наше, буди речено сербско пучанство не порумуњи“. „Ако српштина надаље остане овако осамљена, ако се Срби не заузму за · хрватштину, тер се уз њу не окрепе, за какових сто година слушати ће се у Београду онај исти језик, који се данас