Srpski književni glasnik
> и иу И. .ч
Књижевни ПРЕГЛЕД. 218
слуша у Букурешту“. Као и у многим другим приликама, и ту је Старчевић био рђав пророк, али из оваквих изјава види се како је његово дубоко унитарно национално осећање било јаче од његових лажних „научних“ филолошких и историјских теорија о Србима.
Његово интересовање за Србију показује се нарочито
у занимљивом чланку КпеХемпа Зетла (1871). Овај истреби-
тељ Срба осуђује Русију што је 1812 године „жертвовала Турској Сербију, јер покрет пука бјаше у францеском духу“. Као организатор Хрватске, он високо цени једног од главних
организатора Србије, Кнеза Милоша, кога назива „великим“,
и вели: „да буде Милош живио три тисуће годинах назад,
њега би харан народ био међу полубогове наместио...“. Он
исто тако цени целу ону јаку генерацију србијанску која је положила основ данашњој Србији: „никада достојнији владар није имао вредније помагаче...“ Он не мари много за Кнеза Михаила, јер су се „туђинци мешали у његово владање“. О данашњем владаоцу Србије он је тада писао: „Чујемо да је Кнез Карађорђевић својега сина одгојио како ваља за наследника на престоље. Ако је то истина, он је тиме превелику заслугу стекао за своју домовину: добро одгојен владар, велико је доброчинство по народ“. У своме антигерманизму, он се и у Србији као и у Хрватској бори против „швапског просветљења“, и препоручује: „Ни Сербијанцем друго не остаје него да се приму францескога или енглескога просветљења, и да се окане барбарства, носило оно кринку коју му драго“. И као Светозар Марковић у исто доба, као да је читао његове чланке, он пише против „беамтерије“ и „бирокократије“ у Србији: „У Сербији не мало сав приход троши се нераз“ мерно на саме високе беамтере. Све се троши на људе, ништа на земљу, ништа на народ“.
Када се уђе у суштину идеја Анте Старчевића, када се одбаце његови хистерични испади у полемикама где је губио осећање ствари и смисао речи, он сасвим другачи изилази. Писац политичких памфлета Гтепа Зетб и Разпита Затозетрка ро Пегодлзкој у ствари није одрицао Србе но их је обухватио у хрватском имену; као и други, и он је за народно јединство, само је хтео да то буде под једним именом хрватским. Његова је грешка што је одвећ био човек предубеђења