Srpski književni glasnik

Књижевни ПРЕГЛЕД. 21

крићима. великих модерних социјолога, са открићима рођених злочинаца, дегенерараних типова, са открићем атавизма у души човјечјој“. (239) Али Г. Шегвић превазилази сама себе када овако пише: „Нема двојбе, да је Анте Старчевић најженијалнији муж, што га је дала Хрватска у Х1Х вијеку. Ако га присподобимо с којим год великаном, не само у Хрватској, него и по свијету, увидјет ћемо да он од свих одваја, од свих је већи својим великим душевним врлинама“. (236)

Г. Шегвић је поп и то нетрпљив, задрт, фанатичан, И то се и сувише јасно види по његовој књизи. Њему је тешко да помене Србе, и када то мора он их назива „православнима“, или „грчко-источњацима“, и даје утисак да би их тако радо назвао „Власима“ и „шизматицама“. Г. Шегвић је најбољи доказ како је тешко свештеном лицу, чији је дух сасвим другаче формиран, да буде историчар. Када пише о Раковичкој Буни, он на дугачко и на широко прича како је Кватерник био „прави побожњак“, како се „неколико пута преко године исповиједао и причешћивао“, како је осуђивао бискупа Штросмајера што је на Ватиканскоме Сабору био противу папске непогрешивости, и како је, најзад, пред саму Буну „сатове и сатове... пробавио пред Мајком Божјом од Седам Жалости код Фрањеваца“. Али, Г. Шегвић, са друге стране, прелази брзо преко онога што му је изгледало незгодно код његова идола Старчевића, преко Старчевићевога антиклерикализма. Он на једном месту тврди да Старчевић „не бијаше некакав безвјерац или противник буди католичких обреда, буди католичких наука, буди хијерархије...“ Шта више Г. Шегвић тврди — а нека му на голу реч верује ко хоће! —- да је Старчевић под старост, 1892, хшео „ићи пјешке к Мајци Божјој Бистричкој“. Г. Шегвићу, као свештеном лицу и поборнику владајуће клерикалне струје у данаш· њој Старчевићанској странци, било је неугодно да у својој апологији говори о Старом као антиклерикалцу. Међутим, Старчевић је био убеђен и одлучан антиклерикалац, један од најрадикалнијих антиклерикалаца у целом нашем народу. У расправи Разтта 5Затозегтфзка ро Нетоа!хкој Старчевић овако безобзирно говори о католичком свештенству у Хрватској: „Попи, у нималовредности, небијаху, како касније, просукани а већ онда без ума, поштења и вере, у злоћах најперви, тражи“ јаху своју срећу у незнању, у потиштености, у херђи пука...“

1 Рјеја Пта Ате Зратсетса, в7. 11, зе, 173.