Srpski književni glasnik

918 Српски Књижевни Гласник.

У истом чланку, на другом месту := „А у пуку западне церкве, где потиче штогод добра и поштена, то пречесто долази само отуда, што он не слуша и не следи попа. Да овај пук не би био поживинчен, он би уз ретке изнимке у попу сматрао највећега свога непријатеља. У истину, народ херватски има сву своју несрећу полом приписати...“

Тако је писао Старчевић, за кога његов поуздани биограф Г. Шегвић тврди да „не бијаше никакав безвјерац, или противник буди католичких обреда, буди католичких наука, буди хијерархије...“

____Анте Старчевић само добија када се из близа упозна, и његове идеје више вреде но што се то обично мисли. Он је био жртва свога темперамента, и вербална претеривања изопачавала су његове основне мисли. Али ништа није био фаталније за њега и његове идеје но људи који су се сматрали за љегове следбенике. Старчевићева трагика је у томе што његови ученици стоје према њему као што данашњи немачки пастори стоје према Лутеру, и француски опортунисти и панамисти према Робеспјеру. Он је почео рад са Еугеном Кватерником, имао је једно време уза се Еразма Барчића, Гргу Тушкана, Силвија Крањчевића и Хинка Хинковића, да најзад сав тај његов радикални и борбени национализам преЦеј у руке фирме Франк и Синови.

Не, Старчевић је заслужио боље следбенике но што су они који су од свега његовога сачували само име, а нарочито он је заслужио бољега биографа но што га је стекао у лицу

дон-Керубина Шегвића. Ј. СКЕРЛИЋ.

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД.

Магбет, трагедија у пет чинова, од В. Шекспира, превео с енглеског Др. Свешислав Стефановић.

Данас треба да говорим о Шекспиру. Треба, дакле, да говорим много. То је један од оних писаца који, чим се помену, изазивају читав низ опсервација; изазивају читаву књигу,

2 Исто дело, 57. 12, зћг. 216.