Srpski književni glasnik

54 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

1762, велики природњак Бифон даде једном јужно-американском слепом мишу оклеветаном да се храни људском крви (оезрет о оатруги5).“

Није тешко замислити шта су разумни духови ХУШ века могли рећи о оваквој празноверици коју су Црква и њени доктори узимали озбиљно. Волтер сам узе на себе да одговори. „Шта! вели он у чланку посвећеном вампирима у свом Философском Речнику, у нашем ХУШ веку има још вампира! и то после краљевства Лока, Шефтесберија, Траншара, Колинса; и то под краљевством д Аламбера, Дидероа, Сен-Ламбера, Диклоа, верује се у вампире, и пречасни О. дом Августин Калме, свештеник бенедиктенац конгрегације сен-ванске и сен-хидулфске, опат Сенона, опатије која има сто хиљада ливара ренте, сусед двеју других опатија истога прихода, штампао је и прештампао Исшорију Вампира са дозволом Сорбоне потписаном „Магс | !“ Затим, пошто је својим лаким пером препричао предмет и изложио тачке о којима учени доктори највише дискутују, Волтер прилаже и сам једно духовито решење: „Тешкоћа је била знати да ли то душа или тело вампирово потребују земаљске хране: одлучише да једу и једна и друго; фина и мало хранљива јела, као колачи,

умућен крем и шећерно воће, то је за душу; розбиф, то је за тело“.

Жан-Жак Русо, у своме Писму Архџепископу Париском, не буни се мање но Волтер против такве празноверице: „Ако има на овом свету и једне историје доказане, то је историја вампира. Ништа ту не недостаје: записници, уверења издата од кметова, лекара, попова и судија; правни докази најпотлунији. Па после свега тога, ко верује у вампире2“

Под таквом критиком, појмљиво је да литератори ХУШ века нису могли експлоатисати вампиризам као књижевни мотив; или бар, нису то могли чинити узевши га озбиљно. И поред све наклоности Свете Цркве и њених доктора, крволочна авет била је убијена под смешним, још пре свог изласка из гроба. Требаће да дође френетички романтизам ХЛХ века да је раскопа и да јој да живота.

(Свршиће се). Војислав М. ЈОВАНОВИЋ.

згејап Носк, ор. ст, ос. ст.