Srpski književni glasnik

Књижевни ПРЕГЛЕД. 57

Млади „Валах“, како су га професори кајкавци звали, поред неповољних материјалних прилика, брзо је напредовао. Штура знања старинске класичне гимназије не задовољавају га, његов живи дух тражи сам себи ране, и млади Старчевић жудно чита све што му до руку дође. „Ја читам, вели он у својим успоменама, учим се на памет све илирске списе свом жестином занесена младића“.

Гимназију је свршио 1844. У оно још феодално доба у Хрватској дете из народа могло је ићи само у свештенике, и "Старчевић би принуђен да уђе у богословију. У Пешти се тада стицала виша богословска знања, и припремали даровити младићи за веће духовне чинове. У Пештанском Сјеменишту (6огословији) остао је Старчевић три године, али сем теологије он учи филозофију и историју, и почиње се интересовати политиком, која ће остати главна страст његовог живота.

Дође Револуција од 1848, која је из темеља потресла стару Угарску. Богословија у Пешти се затвара, и Старчевић, недовршив је, напушта је, да се никад више у њу не врати. Њега политика вуче к себи. Старчевић је и раније био у илирским идејама. Када је 1845 бан Халер у Загребу наредио да војска пуца у народ, и када је пало 13 мртвих и 27 рањених, Старчевић је једва главу спасао. Он познаје све главне људе илирске: Људевита Гаја, Димитрија Деметра, оба Мажуранића, Ивана и Анта, Ивана Кукуљевића. Он пева, под потписом А. В. Растевчић, по илирским листовима, у чистом језику и у патриотском надахнућу, успомене старих Илираца, „велику Славију“ и „славску липу“. Он пише и љубавне стихове, подражавајући дубровачке трубадуре „љувених“ песама. Он 1848 велича бана Јелачића, уверен да ће се обновити стара хрватска држава. Иначе, њега, као и многих наших „родољубаца“ из 1848, нема на бојном пољу.

1848, у Кланцу, он је видео једну ствар која га је нагнала на размишљање и изазвала цео један преокрет у његовом мишљењу. На „проштењу“ виде он висока, здрава, силна граничара, коме су обе руке биле одсечене до лаката. Не: срећник је граничарима био писао тужбе на злоупотребе власти; чувши за то, војна га власт позове у Карловац, и на гене. ралову заповест одсеку му леву руку до лаката. Граничар се није умирио, и даље је писао тужбе на неправедну и осиону господу. МИ власти му тада одсекоше и другу руку, да никад