Srpski književni glasnik

62 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

ЈЉубави колико је његово. Кроз све његове ствари, кроз Лрве Песме, и Нове Песме, и Приче, и Новеле, и Комедије, главно осећање, дано у безброј вариација, то је романтичарски схваћено осећање љубави. Цело његово дело то је једно велико 360риште свих могућих врста сентименталних, несрећних, кобних и суморних љубавника, који под месечином, у каквој шуми или замку, крај реке, или мора, уздишу, јецају, плачу, пате, убијају се или убијају. Ту Силвио говори Нинони: „Ја вас љубим Нинона, као своје срце. Ваше су очи кристали, ваше су усне црвене као пурпурно небо на западу“ (ШТша сањају младе девојке); ту Франк говори Белколори: „Мој живот почиње од дана када сам те први пут видео: пре тога није било ништа... Ти си ме учинила срећним, богатим, ти си ми отворила свет. Погледај, љубави моја, каква дивна ноћ!“. (Пехар пи усне); ту Валентин говори Цецилији: „Сферама не гравитира вечна мисао, већ вечна љубав. Светови живе стога што се траже, и сунца би се претворила у прах кад би једно од њих престало да љуби“. (Пе зареци се'); ту Кармозина, за своју љубав према краљу дон Педру, овако говори Минучиу: „Ја знам како ми мало приличи та љубав према краљу, и покушала сам да се излечим; али, како ми то није испало за руком, да бих мање патила, решила сам се да умрем..,“ (Кармозина); и тако даље. Ту се, сем ових, шетају још и овиљубавници и љубавнице: Дон Паец и Хуана, Рафаело и Камарго, Франк и Деидамија, Рола и Марија; ћудљива Мариана; Лорензацио, тај Мисеов Хамлет, Фантазио који, зато што више не воли, држи да нема више смисла живети; Розета која умире од љубави, и верна Барберина, и узнемирена Жаклина; и Андре дел Сарто, и Целио, и Хасан из Намуне. Цео тај љубавни свет пева кантике и химне љубави, главноме и основноме мотиву свих књижевности. То певање је мало подигнутим тоном, на један сентименталан, идеолошки и платонски начин; али оно је, и покрај свега тога што је, врло често, много сладуњаво, још увек доста пријатно. Оно је нарочито пријатно за наше дане, као мали пургаторијум после читања модерне француске драме браколомства, новца, љубазника, породичних и друштвених криза. Из тих разлога, нека је допуштено томе Мисеовом свету да уздише, плаче и рида, и ако тај „манир“ није данас „у моди“. Најзад, може се говорити шта се хоће,