Srpski književni glasnik

64 Српски Књижевни Гласник.

да да само један, да тако кажем, добар познавалац љубавних питања. Камила која пати на само, пред Пердиканом задржава и даље свој став хлазноће и равнодушности, и гони га да се ожени Розетом; Пердикан, кога јако боли цела та лажна ситуација, пристаје на однос на који га гони Камила, и луди од љубави за њом. Сирота Розета игра своју улогу „трећег“, и још не осећа да ће она бити жртва целе те кобне љубавне игре! Но, како су односи доведени до краја, треба да се реше. Узајамна љубавна пецкања, зачикавања, уздржавања, намерне мале увреде, мирења и свађе које трају по тренутак, — све је то прошло. Треба да се да закључак. Као сви већи љубавници Мисеових комедија, и Пердикан и Камила довољно су се узајамно измучили, и осетили све патње љубоморе. То је Мисеов „начин“, и његова филозофија љубави: пре свих позитива љубави, треба осетити све негативе.

Дакле, у игри, дошло се до ове фигуре: Камила, која воли Пердикана, гони га да узме Розету; Пердикан, који воли Камилу, пристаје на то. Пердикан позива у помоћ сву своју хладнокрвност, и полази да то приведе у дело. Камила, испивши до дна чашу љубоморе, посла собара по њега. Сав срећан, уверен да је проблем већ једном решен, Пердикан се

враћа. „Камила, ви сте ме тражили2“ — „Не, не“, одговара Камила. „Ви сте нешто бледи; шта сте ми то имали казатир Би сте ме звали да ми нешто кажетер2 — Не, не! О, Господе

Боже !“, одговара Камила, и излази. У последњој и завршној сцени, Камила је пред распећем: Камила се богу моли... Улази Пердикан, и почиње свој лепи монолог: „Гордости! Најкобнија саветнице људска, шта си то урадила између ове девојке и мене... Она би ме могла волети, и ми смо били рођени једно за друго; шта си урадила на нашим уснама, кад су се наше руке хтеле да сједине>“ После још једног лепог моно. лога, они су се нашли једно другоме у загрљају. „Да, ми се волимо“, завршава Камила; „остави ме да то осетим на твоме срцу; овај Бог, који нас посматра, неће се наћи увређен; и он хоће да те волим; петнаест је година како он то зна“. У томе тренутку, у ходнику се чуо страшан врисак. То Розета, која је целу игру видела и осетила, умире.. Камила излази да види шта је; Камила се враћа: „Она је умрла. Збогом, Пердикане!“... С љубављу се не шали...