Srpski književni glasnik

Уметнички ПРЕГЛЕД. 69

берин“, непретенциозна шала Бетовновога пријатеља Шенка, која се одиграва под ведрим и лакомисленим бечким небом. Ту је пун и драмски и музички живот, и обе би се опере одржале на репертоару.

Али можда би и „Бастијан и Бастијена“ боље прошли, да је цела ствар друкчије интерпретирана. Интерпретгција је била посве неприкладна и сметала је онима који су ствар познавали и онима које је ствар требала да придобије за себе. Недостајало је ритшмичкога геста на бини.

Дело је написано у ХУШ веку, у доба лепих и кокетних манира, напудрованих перика и свилених ципелица, у доба грациозности и лакоће покрета. М што се цела радња у томе више потенцује све је вернија и вероватнија, све више пристаје у оквир који јој је дао композитор. Реалистички изведена, као код нас, са свима одликама простих душа и сеоске културе, она губи од своје дражи и постаје неприродна. А то није хтео ни либретист ни композитор. Не треба да нас буни што су ово пастири. Гестови су и њини такви са том разликом што господа имају такта те врсте у салонима под лустером са стотину свећа, а пук на ливади иу градини. Не сме се превидети Тетро оталозо у О диг арији бр. 5. Ни Тетро 4: Мепџено у Бастијановој Арији бр. 11. Дует бр. 13 има пркосни ритам — Моцарт га ванредно погађа, а и лажно — изазивачку грациозност на месту 5/8 ста21050 пп росо АПеото. “Колина Ез диг Арија је мајсторско дело сатанске карактеристике и све читање у књизи судбине („Диџи, диџи, шури мури“) мора да има неизмерно гломазан гест, неотесане манире једнога глупог сеоског мудрице. Дует у В Фиг'у бр. 15, у коме се ситуација рашчисти и расплет развије мора да кипти животом и телесним и музичким. Сав унутрашњи живот два безазлена створења, нежан и здрав мора да се огледа у ритмичком животу њиховога тела. А све је било тако круто, и банално, и театрално. У томе моменту Бастијена није умела ништа друго него да уз дише, гледа у земљу, плачевно да говори и уврће крај од кецеље, Бастијан да енергично лупне ногом и песницама притисне слепоочице. Све најобичнији покрети мимичке технике наших глумаца.

Недостајало је идеалистичкога сватања и због тога је изгубљена она пријатна веза и природни одношај између музике и радње; и публика је остала хладна.