Srpski književni glasnik

И Толстој о „Рату и Миру“, 879 и могу ли ја сад нарочито ценити и високо стављати то своје брчкање по води 2 Ја то још упоређујем и са осећањем. жене, која је много рађала и која је опкољена великом породицом. Чудновата ствар, али она деца коју је она лако родила, не користе се нарочитом њеном љубављу и милоштом, а она

деца чије је рађање било праћено нарочитим мукама, наме:

штањем штипаљки, послепорођајним болестима и тако даље, — ту децу она пази и чува као мало воде на длану, та су јој деца мила, и сва материнска милошта и сва топлота њених осећања падају њима у део. То, што је она због њих била на ивици смрти, — то ју је баш и привезало за њих.

Исто то и ја осећам, и не поричем, можда су нека од мојих уметничких дела и добра, али ја нисам очаран њима, и

свагда видим у њима такве недостатке, због којих, верујте ми,

неки пут црвеним, али је већ касно поправити их.

Ето, на пример, ту скоро, читајући коректуру за ново издање „Рата и Мира“, ја сам био просто поражен једном врло нескладном сценом, на коју сам наишао у последњем тому тога романа. Сећате ли се, кад се Николај Ростов моли да му Бог удеси да се ожени са богатом кнегињицом Маријом и да се све заглади у погледу остављене заручнице Соње, сиромашне рођаке, за коју га веже реч и давнашње осећање љубави.

Он остави лулу у угао, и, ставши пред иконом, поче се мо-

лити Богу тако, како се давно није молио.

Наједаред улази Лаврушка, његов посилни, и даје му два писма, једно од матере, а друго од Соње. Он брзо отвара прво писмо од Соње и, на своје чуђење, чита да га Соња ослобођава од дате речи и дозвољава му да се ожени другом.

Ја се добро сећам, како сам писао тај призор. Мени се

чинило да је тако ефектније. Али, написавши то и прочитавши

још једаред, ја увидех да је ствар малко незгодна, те почех

" поправљати, почех објашњавати, зашто се то десило. И изиђе,

· наравно, још нескладније. Ја измислих заплетен и рђаво сле-

пљен призор са Наташом и Соњом у гостионици Тројичког Манастира, кад Соња дознаде да ће Наташа опет бити не-

"веста Андријина, те да се дакле Николај неће моћи оженити се-

стром Андријином, кнегињицом Маријом. И тек тада се Соња направила тобож великодушна, па написала Николају своје одрицање, — као вели, и тако се њом нећеш оженити, ја ћу пред тво· јим очима одрасти велика, па ћу те још боље за себе привезати.