Srpski književni glasnik
880 Српски Књижевни [ЛАСНИК. .
у
И писмо Соњино дође баш у тренутку његове молитве. То се, наравно, још и може допустити у каквој скасци, али нипошто не у роману који треба да одговара свакидашњој ИСТИНИ.
Затим је сва та историја са женидбом некако нарочито скрпљена. Гледајте само. Ростови беже из Москве, они су на путу, живе на биваку, Николај је официр у дејствујућој армији, учествује у озбиљним борбама, а мати му зато време не доспева да мисли ни о чем другом, него како би то било добро кад би се њен Никољињка оженио богатом кнегињицом, код које је он случајно свратио за време извиђања непријатеља (рекогносцирања). Је л' те да није добро сашивеноР
А осим тога још је и само богатство кнегињице Болконске „на врби свирала“. Где је оно > Старинско породично село „разорено, друго им заузели Французи, остатци од покућства и имања једва некако извезени, и сама невеста живи сад у Вороњежу; о каквом имању се ту може мислитир И зар је могућно допустити да ће мати мучити милу Соњу и приморавати је, да се одрече Николаја у онако страшно време, кад она уз то још није уверена ни да ли је жив заручник Никољињка, и да можда не лежи са француским куршумом у грудима негде под каквим брдом» Несклапно. И само стога, што је сва та нескладност посута и зачињена светлацима не баш Бог зна какве психологије и зачињена опажањима над преживљавањима душе, људи су читали и читају ту ствар и не примећују до крајности неуспео рад, и још се усхићују и заносе „генијалним аутором“ „Рата и Мира“. Ох ти славослови, ти књижевни трубачи! Све се гуше — грцају од пустих похвала! А ја бих, верујте, сву ту епизоду изба-_ цио, али ме мрзи да све изнова почињем, јер знам, да кад дарнеш на једном месту, неизоставно ћеш повући конце и. из других места, те ћеш морати све наново радити. Те тако не хтедох поправљати. Кад је гатка, нека је гатка — срећан“ јој пут... је
Лав Николајевић поче корачати крупним корацима по соби, и, затуривши руке на леђа, настављао је:
— Али мене неки пут баца у бригу и друго нешто, и ја хватам себе на једној досадној и за моје срце болној
мисли. Ако је то истина, да ја пишем не за славу и корист, него за Бога и за благу вест људима, онда зашто не слу-