Srpski književni glasnik

Толстој 0 „РАТУ И Миру“. 881

шати глас људи и зашто не говорити с њима у оној форми, која им је разумљивија и пријатнија > Јер деци се даје млеко и мекана храна, а мисао, исказана у уметничким фигурама, то ја управо као то млеко и та мека храна. Јер ја сам сеи сам пре хранио тиме и, тек кад сам дошао у духовно доба живота, мало сам се извештио у раду и, добивши јаке зубе, почео сам гристи тврду храну умовања и сувих излагања.

И зар то није гордост од моје стране и брижљиво скривана сујета, кад ја однекуд хоћу да дајем људима баш ту тврду храну, ту трушницу више философије и префињеног проницања умомг Нате, изволте, тобож, гризите то па гледајте и дивите се, како сам ја порастао, и какви су ми јаки зуби, како могу да гризем чак и такве двопеке! Ја то себи говорим и видим да се збиља код мене у старости десио прелом, и ја почињем све јаче и јаче да волим и да се навикавам на чланчиће и на размишљања, него на причеи песничка обличја. Да ја можда не грешим 2

То је ето за мене било питање, и тим опасније што | има људи којима се баш допада тај мој чврсти и окорели рад. И они воле мене и кад пишем и кад говорим, али све у тону афоризама и сентенција до полемике и спорова са фарисејима и иродијадама наших дана. М ја се бојим да

"упаднем у тај бездан..

Пада ми на памет и још једна мисао. Задубљујући се у свој рад са отвореном, непристрасном искреношћу, ја сам почео опажати у својим списима понављање већ једаред реченог. Мени се чини само да је добро исказати своју стару мисао још и с једне нове стране, и ја седам за рад, па пишем нов чланак, или нову приповетку. М ето ту сад видим разлику у форми. Мисао, изражена у фигури, у уметничком обличју, као капља која пада на камен, на крају крајева ће

"га издубити, пробити. И у самој капљи и у падању њеном

постоји живот, игра светлости, снага, и ако капља згодно пада на једно исто место, — судба камена је унапред решена. Огромна неман људске равнодушности и духовне отупелости буде скроз продубена и пробијена и она — попу-

"шта. А понављање старе мисли, изражене у размишљању,

философирању, то је — рецкање старим зарђалим ексером

по стаклету. Стакло не може да се расече, а клин страховито шкрипи и цичи, и само раздражава уво.