Srpski književni glasnik

ВЕЧЕ ПРАЗНИЧКОГ ДАНА. 33

Мук н тишина све је, сав мирује

св'јет, и нико о њима не прича.

У младој доби мојој, кад се чека

са жудњом празник, па када је прош'о

ја тужаан бдијућ узглавље сам стиск о,

и усред ноћи једна пјесма што се

по стазам чула замират полако,

већ тада, тако стезала ми срце.

Ђакомо ЛЕОПАРДИ. „(Превео с талијанског Ј. Миличић,)

БАВСЛДРА ЈЕО СР.

Увјек ми бјеше овај стрм бр'јег мио, м ова шума што с толике стране до хоризонта скрајњег видик пр јечи. Ал' сједећ', мотрећ, иза ње у мисли

· стварам бескрајне просторе, а шутње_ надљудске, и мир најдубљи; да срце готово стрепи. А како глас вјетра чујем гдје шушти у овоме грању, бескрајну ову шутњу упоредим са овим гласом: и сјетим се вјечног, и мртвих доба, а садашњост живи и глас њезин. Тако у овоме бескрају моја утапа се мисо; и слатко ми је страдат у том мору.

| Ђакомо ЛЕОПАРДИ. (Превео « талијаиског Ј. Миличић.)

ЈЕДНА КРИТИЧКА АНАЛИЗА.

Међу стварима које у мом предговору Аншологији новије србске лирике нису могле увек бити и доказане, налази се и ова. Говорећи о вариантама извесних песама, рекао сам:

„У случајевима где је било више версија од једне песме, 8