Srpski književni glasnik

34 Српски Књижевни Гласник.

уредник је бирао ону која му се учинила најлепша. То је обично била прва; као нарочито карактеристичан пример може се навести Дучићево Сунце, чија је друга, познија версија толико слабија од прве да у том поправљеном облику песма не би могла уопште ући у Антологију ; док је у првом облику једна од најлепших песама нашега песништва“

Овакав суд о тим двема версијама Дучићевог Суња може се учинити претеран. Може се учинити чудновато да је размак између тих двеју версија тако велики. Више мање познато је да песници обично своја дела покваре кад их поправљају; али и ономе који то зна може се учинити чудновато да је добар песник, песник несумњиво вишега реда, био у стању своје властито дело толико покварити. Дучић поред тога, не само да има велики песнички дар, но је и велики уметник, то јест човек који је и технику своје вештине са: владао и свој укус изоштрио ; изгледа невероватно да је он могао своју властиту, добро нађену и први пут одлично обрађену мисао други пут тако невешто „поправити“. Версије су написане у кратком размаку времена, у коме се песник није могао изменити; тако да се може рећи — дајући тим речима њихово пунопргавно, буквално значење — да је обе версије написао песник истога дара ч исте вештине: како је онда било могућно да размак вредности између обеју версија испадне тако велики

Има, дакле, _ прво да се докаже да је размак између версија доиста толико велики и, друго, да се објасни како је то било могућно. |

Питање је занимљиво самбо. по себи. Осим тога, даће ми прилике да опширније изведем једну од оних подробних анализа које одавно из ВОДИМ у школи, које сам у неколико махова у мањем обиму и пригодно покушавао и пред читаоцима, и које су по мом мишљењу најбоље средство за васпитавање укуса и једини начин или припрема за примену научних метода у естетичкој критици, (В. РАСПРАВУ О Методи реда по ред у овоме часопису).

Пре но што пређемо на' анализу версија,' потребно је напоменути и нагласити ове више мање' познате ствари.

Прво. Уметничко дело није никад недељива; компактна „маса“, као што би, на пример, бид леп рубин или лепо зрно.