Srpski književni glasnik

44 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

нешто нечисто“, „па неће с њима да ступају ни у какво крвно сродство“, за

Овакво гледиште на занате и занатлије, становнике истог порекла, још је јаче према занатлијама туђинцима, какви су Цигани. ИМ ја мислим да је циганско занимање оно што је условило њихово биће и очувало њихову егзистенцију као. Цигана. Облици занимања које су Цигани донели међу Србе били су другојачи но што су били у Срба, и докле год су се чували остали су Цигани — Цигани.

Још је тамно зашто су Цигани напустили своју прапостојбину и откуда им специјална занимања којима се баве. Цигани су пошавши из своје неоспорне колевке, Индије дошли на земљиште Персије и Јерменске. што у осталом јасно показују и трагови персијских и јерменских речи у њиховоме језику. Те су пак земље „оне простране рудне области, богате гвожђем, које су кроз цело старо доба важиле као колевка металургије и које су давале одлично гвожђе“ Ту су се они као радници, можда и као робови, могли оспособити у обради метала и дрвета. Потиснути одатле непознатим историјским догађајима, можда нападајима татарским или селџучким, јер после тога пада њихова појава у Европи, они су се раселили на све стране, па и ка Малој Азији и Балкан: ском Полуострву, понесавши и оне облике рада, на „које су тамо навикли: ковање рударство, дрводељство, плетарство и можда музику. На новоме земљишту Цигани су морали про: водити тешке дане. Њихови занатски производи тешко су пролазили, јер је свака средина имала своје. Па и кад су, се почели употребљавати ишли су у малој количини. Још је и данас читавоме селу довољан један ковач. Тога ради они су се морали разбити на врло ситне групе, па да тако свака за себе нуди свој рад, или да у нешто јачим групама идући од места до места чине то исто. У тако тешким приликама живота, они су морали врло рано, пре и но што су дошли међу Србе, развити и неке своје особине, које их свуда одликују: прошња, крађа, лаж, рад ниже врсте, презрене и прљаве послове и тако даље. Циганско занимање, које их је разбило у ситне делове и развило им специ“

Ј. Дедијер, „Херцеговина“ („Насеља“, У1, 49—51 и 178), 2 М. Ногпев, Огкезећсћје 'дег Мепхећћен. Гејрде 1905, 188, 721