Srpski književni glasnik

У У а

ФолклорРнНЕ БЕЛЕШКЕ 45

_јалну индивидуалност, створило је и њихов нарочити дру.

штвени положај свуда па и у нас. Цигани су дошли као стручни занатлије. као мајсшори, како их још и данас Срби називају, и по појмовима о занатлијама, које смо у Срба већ разгледали, нису могли бити равноправни са Србима већ увек као засебна нижа врста људи, као презрена каста. Временом је строгост попуштала и бивала блажа, али само тамо, где се свет навикао на њихове израђевине и где су у истини постали народу потребни, али специјални положај није им ни ту са свим престао. То су равни земљораднички крајеви, а од планинских само крајеви у Источној Србији. где им се број знатно повећао придоласцима из Румуније. Примитивни кршевити, западни крајеви Српских Земаља нису осећали велику потребу за циганска занимања па ни за њих. Тамо се они апсолутно пре зиру, те их или нема никако: или их нема стално“, или их

има врло мало. Оно мало потребе у ковачким пссловима подмирују сами сељаци.

Из разлога довде наведених очували су се и Јевреји међу другим народима као оштро издвојени само онде, где су верском антагонизмом, уобичајеношћу или чак и законима осуђени само на извесне врсте економије. М што је која земља у том погледу била према њима суровија, то су и њихова економија, па и они сами издвојенији, изразитији и опаснији; где им је пак одобрена економска пуноправност они су или ишчезли или се не издвајају као нешто засебно какав је, на пример, случај у Северној Америци. Из истих разлога остао је међу Србима сељацима преко Саве и Дунава сваки трговац Грк, и ако су тамо данас трговци и људи друге народности. Карактеристична је у том погледу тамошња изрека. „Наш је Грк (место: трговац, дућанџија) Чивутин“.“

1 Герасим Зелић вели за своје време да „ниђе у Далмацији не има Цигана („Житије Герасима Зелића“ Ш, 105). Рад. М. Илић вели да у Ибру нема Цигана (Иб»р, Насеља Ш, 590).

# Срета А. Поповић, „На марисноме Златибору“, Београд 1903, 83—84.

# За Рујно, '"тари Влах и Рашку, вели М. Ђ. Милићевић ла у њима „има врло мало Цигана. Кршевити и плавински предео не привлачи Цаганина“ („Кнежевина Србија“, 576). Чак ви у Ужвацу нема Цогана свнфрача, већ их ради весеља морају зватн из Ваљева „иваче се игра или уз свирајку или уз песму коју певају сами играчи“ (идеш).

4 Сретен Л. П(оповић), „Путовања по Новој Србији“, Нови Сад 1879, 187.