Srpski književni glasnik

Ћ

Толстој и МОПАСАН. 53 Он доказује скупом појединости које су довеле његовог јунака до очајања, да овај није могао поступити друкчије, већ да је морао убити своју жену, доведен дотле неком врстом неизбежне фаталности. Према томе, пошто су сви догађаји, због којих је овај јунак страдао они који се могу срести готово у свима браковима, онда је велики и једини кривац Крајцерове Сонаше — баш сам брак. Ерајцерова Сонаша је тешка оптужба против институције брака. Какав, дакле, таленат можете наћи код писца, који руши брак и који својим симпатијама окружује једног убицу >

Ја не знам ко је писац Крајцерове сонаше ; али, кад бих био Француз, ја слутим да би Толстој о њему размишљао на такав, или на други, овоме врло сличан начин.

Када ћемо, најзад, уобичајити да се не питамо, кад је реч о некој беседи, да ли је она лепа, већ да ли је праведна; кад је реч о роману, да се не питамо да ли он буди осећање врлине, већ да ли је леп; кад је реч о некој расправи о моралу, да се не питамо да ли је она забавна, или да ли је протестантска, или католичка, већ да ли је добра 2

Када ћемо, на крају, уобичајити да не водимо рачуна о томе чак џ онда, кад романсјер или драмашичар заиста.

у своје дело уносе џ моралне циљеве 2 .. Па дабогме! Најчешће

је врло бедан филозоф онај епски или драмски уметник који у своја дела меће своје морално, политичко или социолошко вјерују. Да је велики филозоф, та зар би помишљао да пише романе или позоришне комаде; да има великих идеја, о ко-

_јима је много размишљао и које је створио на основу вели:

ког посматрања, оне би тако несавладљиво господариле његовим мозгом, да му не би дале да ствара роман или драму. Он би их ставио у књигу, у брошуре у новине, или чак, можда, и у предавања. И сувише би живео у њима, да би могао од њих стварати украс за извесно дело фикције. Не могу да замислим Канта, Шопенхауера или Тена да пишу комедију. |

Исто тако, зар у деведесет девет случаја на сто нису моралне идеје једног романсјера или драматичара праве илузије, или бар разонођења његове сујете која заслужују да се о њима ие води никакав рачун. Огрешили бисмо сео ро мансјера или драматичара, кад бисмо их судили по идејама које