Srpski književni glasnik

и 4

· Мирисним китама ситних, белих звезда...

~ - и 4

Српски Књижевни Гласник.

Ал' од то доба, због доброте њине, Што нису биле од зависти слепе, Мирјам им даде дражи и милине

И драгоцени дар да буду лепе.

И, сад, кад сунце за планине зађе Прошлост се враћа из даљине сиве, Кад се Назарет у сутону нађе

И старе приче, легенде оживе, —

Када се купе жене ка студенцу Мирјамин фантом у сумраку бледом Тио приступа њином лепом. венцу, И уз њу дечко с питомим погледом.

Милета Јакшић.

ЗОО ВА:

Она отима росу и сунце

Другим биљкама, с тим хладом њеним... Данас је хтедох да посечем,

Да је искореним.

Одвратише ме да то не чиним... По речима њиним,

Зова је одувек била

Нечисто дрво чаробница вила: Често их виђаху онде где стоје Како чешљају златне косе своје...

Ја, у осталом, осетим понекад

Тај страх мистични људи и жена, Дрво је можда посвећено било Божици каквој поганских времена. Рано с пролећа она прва листа, Тајно скровиште вилина гнезда;

А кад процвета, она заблиста

Замишљам да су некад жреци њини,