Srpski književni glasnik

Док се тамјан пали Божици бело цвеће жртвовали · Ноћу, на месечини...

И оставих је нек' стоји,

Нек' се и даље у њој виле крију, И да сам осетим мистерију, Побожну језу предака своји, Кад жреци под њом врше обреде Крај месечине бледе...

Милета Јакшић.

РРЕ ЧИ.

Јер има речи што, к'о вруће усне, дотичу душу, те изгара жудно; што к'о пољупци обећани трудно крв слатко буне, мешају се у сне!

И речи, с ритмом што се кида блудно, к'о срца кад их нагла жеђ запљусне; или с мирисом крви што се гусне,

к'о врисци што се отимају чудно !

Речи к'о зуби сићани и жедни, што се кроз кикот указују медни, што би да страсно и љубавно гризу !

И речи к'о осмеси чежње пуни, у којим сва се једна душа труни, и расипа, пред-душу себи близу!

И има речи к'о ружични, мали ноктићи, што огребу милујући; речи к'о стисци руку кратки, врући, · где се животи мешају к'о вали!

И речи к'о погледи разбуктали,

под којим вири среће обризгајући

растворе се у груди, што би пући

"хтела, и чији жар бескрајно пали!

17"