Srpski književni glasnik

| PRA АИ, а ZIMA LI Po ea VA 4

+ ар

г у Њу

He треба ми нико; не требају ми они које доброта ;

И речи, које ко уздаси нагли причају причу опојну што. магли душу, но тајна изрећи се не сме!

И речи, што се никад нису рекле, ал' што су цели живот душу пекле ко најлепше, неиспеване песме!

Мирко Королија. ве

ШАНФАРИНА КАСИДА.

Одлазите, о синови моје мајке, са својим камилама; ја одох друкчијим људима но што сте ви!

Све је спремно, месец сија, коњ је оседлан. Има за честита јунака на земљи још уточишта, Где га неће вечито вребати увреде, мржња и завист.

Онај се неће никад наћи у невољи који, као човек, Смео, а мудар, уме свој дом ноћу да остави.

Наћи ћу ја другова и мимо вас: шаренога пантера, Прегорелог вука, и чупаву хиену, ње

Пријатеље који поверену тајну не издају, · И свог пријатеља, зато“ што је сагрешио, не протањају .

Сви су храбри; али сам ја храбрији од свију, И први сам кад непријатеља треба с лица напасти.

Но кад се после цобеде руке пруже за пленом, У Тад нисам најбржи; од мене су бржи грамжљивци.

Храбар сам и племенит, јер хоћу да сам најбољи; Племенит је онај који је племство заслужио.“

Не може да веже: неблагодарни и непоуздани;

Мени су доста моја три друга: јуначко. срце, Светао, оштар мач, лук дуг и мрк,

Окићен шареним ројтама, гладак и гибак, Са којега, кад остави тетиву, стрела зајеца