Srpski književni glasnik

ik “ 5,

о |. а

Наша Дипломатија. 119

овај други мења са министром. Ја бих, бар за прво време,

претпостављао француски обичај. Енглески систем може постојати у земљи старих традиција и обичаја, а код нас би он могао начинити забуну и изазвати сукобе у надлежности. Само, и за главну и за споредну дужност његову, која нас овде интересује, он мора имати великог искуства и ауторитета. Он мора бити дипломат са богатим искуством, „оседео у кариери“, и мора имати највиши ранг који се може имати у дипломатској струци. Имена поменута мало час показују какви се људи узимају у Француској; тако је исто и у Енглеској. Сер А. Николсон је заузео то место после дуге службе у дипломатији и пошто је био амбасадор у Петрограду.

Овом чланку није задатак да детаљније улази у реформу наше дипломатске службе. Главно што је требало истаћи, то је да, по мом убеђењу, у првом реду ваља задовољити она оба услова која сам изнео. Нарочито је потребна установа државног подсекретара за спољне послове, онаквог какав је горе обележен. И овде се великим делом питање своди на питање о личности: дајте доброг шефа и осигурајте му сталност, H нека има и нека добије ауторитет, па ће он умети оценити шта треба дипломатији и довести је у ред.

:= Га А Е :R

На завршетку имам да учиним једну кратку напомену. Наши министри спољних послова, и у опште наше владе не обавештавају довољно наш свет о спољној политици. Свака спољна политика мора да буде народна и да тражи ослонца

'у народу. Али да тако буде треба васпитати свет, подићи

његов ниво и разумевање у питањима спољне политике, и објаснити му их. Корист од тога биће двострука: тако васпитано и обавештено јавно мишљење моћи ће са разумевањем да прати спољну политику владе и да јој помаже својим сугестијама; а политика владе биће дубља и снажнија, и њен положај према иностранству биће чвршћи, јер ће за собом имати народ. Досадашњом нашом практиком: ретким чланцима у владином органу, сувим и кратким саопштењима пресбиро-а, то се не може постићи. Прави „експозе“ владин о спољној политици у парламенту већ давно нисмо чули, и то у временима кад се на конференцији у Паризу решавала судбина народа. Погледајте енглеске министре: они не пропуштају ни једну прилику да и на скуповима, зборовима и банкетима,