Srpski književni glasnik

ni уто. Не могу, при томе, тајити да сам од њихове продук-

ције (у колико и каква нам се нудила у књижевним листовима c ону страну Саве и Дунава) некуд инстинктивно зазирао. 1 мао сам неко потмуло осећање као да та продукција, уопште, не одговара моме укусу. Можда је то с моје стране била една. предрасуда; али тек ја у животу настојим да, колико је могуће, избегавам несимпатичне импресије, нарочито из књиГжевности. Биће да сам у томе несавремен, али ја не могу да туживам у писцима који би хтели да ми натуре своје замаггљене наочале, па да кроза њих посматрам чедну и неизвеш· тачену реалност. Стога бејах одлучио да, уопште, не читам Гкњиге са тако бизарним натписима, као што су зборници стиПхова наших новијих песника. Али, као што то већ обично Тбива: човек снује, а Свевишњи одлучује. Нешто по туђем наŽž говору, а нешто из прирођене своје библиофилске радознаолости, ја сам на крају опет загризао у кисело воће.

И рећи ћу одмах искрено: не кајем се што сам то учиТнио : код понеког од тих младих поета нашао сам и отмености и топлине, па чак и оних сиренских звука што се зову поезија. Нашао сам, велим, код њих много лепих квалитета, али да бих те квалитете пронашао, морао сам да се с муком проГвлачим кроз бодљикаво шибље трасценденталне фразеологије, крочећи по једној метричкој стази која је врло несолидно | грађ јена, те путника може ужасно да замори. Међутим општа Тимпресија коју је та поезија потоњег часа на мене учинила, "беше та, да су наши најмлађи песници, као по неком договору, · пошли једним правцем који се у другим земљама давно преживео,. те да су тиме свом колективном покрету дали једно Гобележје кроз и кроз анахронистичко. |. Кад се, под крај деведесетих година п. в., у француској · литератури завршио покрет који је окрштен именом симбоолизма, француски песници прођоше кроз нове периоде еволу(исања, који су по реду називани натуризмом, интегрализмом не знам још којим звучним излима; и то је трајало све дотле док једна елита песника не изведе поезију поново на прави пут, вративши се у крило традиције, а то је што и рећи у крило најширег хуманизма. Тако, између осталих, поступише Морис Барес и Морис Метерленк, два песника данас европског гласа. А тај узмак из најширег дилетантизма и козмополитизма у најсвеснији, најдубл и и најнацисналнији хуманизам,