Srpski književni glasnik

122 | Српски Књижевни Гласник. |

„и NI беше ствар сасвим природна. „Све што је од општег интереса и има везе са човечјом душом, — рекао је Сент-Бев —

све то спада, само по себи, у националну књижевност“. Ми се данас, напротив, вештачки напрежемо да своје мисли увијамо у сумаглицу и да се прерушавамо у неке анационалне ' симболисте, мада за собом немамо ни једног од оних узрока који у Француској бејаху изазвали симболистички покрет, на · устук т. зв. Парнасоваца. И, доиста, ни Војислав Илић, ни Милан Ракић, па ни сам Дучић, не могу да се сматрају као гајитељи чистог артизма у смислу једног дела Парнасоваца; па откуд онда нужда тог наглог скакања у страну, и нашто та трка за новом оријентацијом у домаћем песништву 7 ја не- мам ништа против симбола као књижевног облика, јер напо- 7 слетку све у свету може да се симболизује и човек може да симбол уочи у свакој појави у природи. Али да се одједаред читава једна група људи, у народу младу, здраву и који је јуче још, у заједничком напору против непријатеља, дао сјајног доказа о својој духовној еуритмији, да се читава једна група | људи, без икаква детерминантног разлога, једним простим актом своје воље, поведе за старачким манирима једног потпуно преживелог естетичког покрета, то ми је збиља не- 1 докучиво!

Ти млади и даровити људи очито сами себе обмањују. Они себи ласкају да у наше песништво уносе метафизичку · радозналост и неку нову, префињену спиритуалност. Међутим то што они данас, можда несвесно, у нашу поезију уносе, то су само слабе стране симболистичке естетике: небулозност и неискрена мистика. Док су сви велики песници — од Хорација 7 и Гетеа до Пушкина и Свинберна — једнодушно хвалили и ' практиковали јасноћу , дикције и простоту концепције, дотле теоретичари симболизма препоручују нејасноћу и нелогичност. – Чувени Боалоов прецепт: Се дие Гоп сопсоп бтеп 5'епопсе claire- тепт они прогласују као једну естетичку јерес. Њима се хоће 7 неодређености и мистерије, а понекад чак и праве бесмислености, јер као што се изразује један млади поборник симболизма код нас: „у симболу не треба тражити много логике“ и зато песничке мотиве „не треба узимати из историје (читај из живота), но из легенде, мита, бајке итд.“ (Мисао, св. Зу стр. 195—197). Што је пак најгоре, ова млада симболистичка. поезија почиње да ми некуд сувише заудара тамњаном, и то