Srpski književni glasnik

атедрала у Анакапри“, слика лепо компонована, која врло – тачно бележи атмосферу и топле тонове о заласку сунца: | Дубровник“, у чистом јутарњем осветљењу ; „Црвена тераса“, рђаво намештена према прозорима, али пуна живих свежих боја; \ Првак ак тека са својим сребрнастим треперењем, и „Гробља Г манастира Савине“, са својим хладним и влажним тоновима; | „Кроз Албанију“, где предео, брда и ваздух, стоје својом израдом изнад људског елемента; „Пут од Гружа“, један сан од сунца Г на расцветаном дрвећу и љубичастих хладова; -— са једним "великим бројем ситнијих слика, као што су „Море код Капри“, avon од манастира Савине“, „Град Херцег Нови“, „Манастир

_ Савина“, „Море код Градца“, — једна прегршт сафира, топава · ih и аметиста и радост за очи, — „CryGohH y AHakanmpuH“, лаки као да су дахом сликани, — и тако даље, — све слике

И носе карактер горе обележени и сведоче о тачном посматрању, Г добром избору, искреном осећању, и вештини обраде у нашега | сликара. Ништа се не може без добре технике, али сликар, | као и сваки други уметник, мора бити песник. Г. Миловано| вић је песник у својим пределима већ и по томе што су боја ||

JI CBETJIOCT лирика сликарске уметности. Све у свему, Г. Мило| вановић нам је дао лепога задовољства својом изложбом.

ји Б. П. С , А А >

Bo ПРЕГЛЕД ЛИСТОВА.

ij | 4 И

И

„Анархија у Књижевном Језику“. — У „Народ| | „ној Просвети“, органу Удружења Југословенског Учитељства,

Г који излази у Београду два пута недељно, објављен је у једном

од последњих бројева (24 новембра) чланак под горњим на| сате који, са своје тачности запажања и разборитости |, погледа, заслужује да се на њему нарочито задржимо. Писац | "тога чланка, који је уједно и уредник листа, Г. Милутин |. · Станковић, учитељ, констатује, прво, „једну врсту декаден| ције и анархизма и у књижевности, а и у самом језику“, који с LO завладали код нас у овом „времену несређености погледа “на друштвени живот, политику, па чак и на морал“, и бележи _ укратко узроке са којих је наступила „права анархија у пи-

– сању, у правопису, интерпункцији, игнорисању најобичнијих | равила граматике и принципа који се на књижевни језик односе.“ Г. Станковић признаје да „и народни говор и књижевни језик, као и све остало, подлежи развитку и промени, Г упоредо са развитком и променама у самом народном животу“, ја се развитак језика „не може уставити ни ограничити као | ни река самог живота, која хучно тече по вечним законима | прирокег, али у исто време помиње: „Као што се река може

каналисати и ток њен правилно упутити, тако се донекле и звитак језика, путем школе, књижевности и новинарства, да

и,