Srpski književni glasnik

риса ar “ Ј

лонска кула, на штету и науке и књижевности и вишег духов ги живота народног“. Даље, Г. Станковић истиче нарочито задатак који у том правцу имају пред собом наши књижевни листови, и чини оштру напомену да они ту своју дужност слабо врше: e „Koj Hajo30uMJbHH|HX KHHJKeEBHHX JIHCTOBa, KaKaB je Ha np. „Cpncku Књижевни Гласник“, а о другима већ и да не говоримо, ви не – видите никакве једнообразности ни система чак ни у најобич-– – нијем правопису и граматичким правилима. Колико чланака у свески, толико разноличности у правопису! Чак у једном истом – чланку наилазите на недоследности у писању! Опажате просто. · једну анархију која вас зачуђава и у коју је крајње време почети уносити неки ред и систем... У једној истој свесци књи- | жевног листа, ви ћете наћи да један нисац пише: не сме, не“ може, не зна, — док други у другом чланку пише: несме, неможе, незна!“ „Cpncku Књижевни Гласник“ први је свестан језичних и“ типографских недостатака, недоследности, па и самих погрешака које садрже до сада изишли бројеви његове Нове Серије. Он је свестан њих, али у исто време сме да истакне да под тешким · приликама под којима се данас издају и штампају српске књиге“ и часописи, „Српски Књижевни Гласник“ има релативно нај мање тих недостатака, недоследности и грешака. Заједно са „Народном Просветом“, он увиђа да је то зло последица општих прилика, и да се томе злу што пре мора учинити крај. Он. у томе правцу, као и још у многим другим о којима се код нас“ не само не говори но и не мисли, има своје јасне погледе и утврђене планове. Али „Српски Књижевни Гласник“ држи да“ је за сређивање тог хаотичног стања недовољна и немоћна. не само усамљена снага једног књижевног листа, већ и удружени напор оног ограниченог броја људи и установа који се књижевношћу баве. Оно што је потребно, и оно што једино: може да буде делотворно, то је широка сарадња — тре звена симпатија и обилата материална помоћ — широке блике којој лежи на срду лепота нашег језика и књижевнос њихово усавршавање и будућност. Веома је тачан закљунч; Г. Станковићева чланка, да „наше слабе књижевне прили где се књижевни 'рад слабо рентира и недовољно плаћа, дају могућности књижевним листовима да. плаћају научно образоване људе који ће вршити коректуре“, и да „уредници за тај посао немају времена“. B. M. |. 5

#